Праћење развоја, као и саму етногенезу Свева отежава то што су многа германска племена себе самовољно сврставала у Свеве, како би се окористила њиховом ратничком славом. Тако и Цезар, који је 58. године п. н. е. поразио у Галији свевског кнеза Ареовиста, под именом Свева подразумева Германе источно од Убиера и Сигамбрера, племена која су већ тада била романизована, а западно од Херуска. И Касије Дион (Lucius Cassius Dio Cocceianus, 160—229; римски сенатор, конзул, писац и историчар) уочава жељу неких Германа да се незаслужено назову Свевима, па упозорава да „многи истичу своје право на назив Свеви“. Како ћемо касније да видимо овој збрци је допринела и специфична свевска фризура, коју су као сопствено обележје присвојили и припадници других племена.
Колико су Свеви били силан и славан народ одлично говори и подела старогерманског времена, које се по немачком историчару Венскусу (Reinhard Wenskus, 1916—2002) дели на доба Свева и на доба Гота, па је разумљиво да су многи желели да се уброје у један од ова два моћна племенска савеза.
Сматра се да су Свевима у време Тацита припадали Маркомани, Хермундури, Квадени, Лангобарди и, можда, Англи, док су за најплеменитије Свеве сматрани Семнони који су живели између Елбе и Одре. Само пола века касније Птолемеј из Александрије у овај савез (Syeboi) убраја Англе, Семноне, велике Бруктерере, Ангриваре и Тевтоноаре (на доњој Елби), а наводи и да се једна река у близини Одре зове Syebos.
По доласку Гота у 3. веку, а посебно Хуна који су у 4. веку тешко поразили пангермански савез у данашњој централној Немачкој, утицај и моћ Свева рапидно опадају. У савезу са германским Вандалима и иранским (можда и словенским) Аланима једно једино племе Свева 31. децембра 406. под вођством Еменриха (шпан. и порт.Hermerico, 360–441) прелази границуРимског царства, поражава римску војску у бици код Мајнца (лат.Mogontiacum) и продире до римске провинције Хиспаније (данашња Шпанија), где по старом варварском обичају лутријом добија Галицију.
Оном делу Свева који су остали у старој домовини придружују се и у њих се стапају делови Квадена, док се део Свева 470. придружио Алеманима са којима се десет година касније стопио. Почетком 5. века, међутим, делови Алемана узимају име Свева. На средњем Дунаву Свеве покоравају и асимилирају Лангобарди око 540. под вођством кнеза Ваха (Wacho). Позно-римски историчар Јорданес (Jordanes или Jornandes, умро око 552) још око 550. разликује Алемане од Свева, при чему ове прве локализује на Алпима, а друге у Алеманији, која се налазила на југозападу данашње Немачке. У овом делу Европе се још задржало име Свева у данашњим Швабама (нем.Schwaben), за које се верује да су проистекли из Алеманског савеза. По начину изговора имена може да се претпостави да су Банатске Швабе (нем. Siebenbürgen) потомци Дунавских Свева, односно неког њиховог дела који се одупро асимилацији Гота и Лангобарда.
Свевска пунђа
По Тациту Свеви су посебно поштовали култ Нертуса, односно Мајке земље. Осим тога, Тацит нас обавештава и о светом лугу код Семнона у који обични смртници смеју да улазе само везани како би демонстрирали своје покоравање боговима.
Посебно је позната и типична фризура слободних Свева, такозвана „свевска пунђа“, којом су се ови разликовали како од робова, тако исто и од припадника осталих племена, али и да би у боју изгледали вишим. Пунђа се правила тако што би мушкарац своју косу чешљао на страну, затим је уплетао и увијао на темену. Ова мода се временом проширила и међу племенима у окружењу, па римски песник Марцијал (Marcus Valerius Martialis, од 38—40. до 102—104. н. е) пише: „Са косом увезаном у пунђу дођоше Зугамбри." Исти перчин су носили и Срби на Балкану, Буде Будисављевић (генерал) пишући о свом дједу Јовану у контексту посљедњег турског рата (1788–1791) записао је и ово: ...а дугачка сиједа коса била му је у перчин оплетена.[1]Симо Поповић је спомиње код краља Николе[2], Идит Дарам код житеља сјеврне Албаније[3], носио ју је и Карађорђе Петровић, а спомиње је и Симеон Пишчевић, као и многи други.
Док су се Вандали и Алани сукобљавали са Францима око тога ко ће владати Галијом, дотле су Свеви под краљем Хермериком кренули јужније, прешли Пиринеје и дошли на подручје Пиринејског полуострва. Пролазећи кроз Баскију, они се населише у Галицији у северозападној Шпанији.
Положили су заклетву римском цару Хонорију и добили су царско одобрење да се населе под властитом аутономном управом. У слично време кад и Галиција и Британија је била под властитом управом. То су била прва подкраљевства која су се почела формирати на територији распадајућег Западног римског царства. Свевска Галиција је представљала прво подкраљевство, које је ковало властити новац.
Успостављено 410. Свевско краљевство Галиција је трајало до 584. За разлику од Остроготског у Италији или Визиготског краљевства у Шпанији, Галиција никад није добила неки већи политички значај.
Врло мало је остало од германског језика, јер су Свеви брзо прихватили локални шпанско-римски језик.
Процењује се да број Свева који су дошли у Галицију није био већи од 30.000. Град Бракара Августа (данашњи Брага) постао је престолница Свева.
Док су 416. Визиготи дошли на Пиринејско полуострво да се боре против Вандала и Алана, Свеви су проширили своје краљевство. У најбољим данима краљевство се простирало до Мадрида или Севиље.
Краљ Хермерик је 438. склопио мир са локалним шпанско-римским становништвом и абдицирао у корист сина Рехила. Рехил умире 448, а Рехијар постаје краљ и 447. године прелази у хришћанство, које постаје службена религија, с тим што је процес христијанизације Свева и осталог локалног становништва трајао знатно дуже.
Визиготски краљ Теодорик II побјеђује Свеве и отада Свевско краљевство почиње да се смањује.
Визиготски краљ, Леовигилд осваја краљевство Свева 585. године, а задњи Свевски краљ Андрека силази са престола.
Хермерик (409—438)
Рехил (438—448)
Рехиар (448—456)
Аиоулф (456—457), само на југу
Фрамта (456—457), само на југу
Малдрас (457—459), само на југу
Рихимунд (459—463), само на југу
Фрумар (459—463), само на југу
Ремисмунд (459—469), у потпуности од 463
Током периода од 469. до 550. имена свевских поглавица нису позната.
Кариарик (550—559)
Теодемар (559—570)
Миро од Галиције (570—583)
Еборик (зван и Еурик') (583—584)
Андека (584—585), свргнут и протеран у манастир од стране Леоговилда
Маларик (585—586), поражен у борби против Леоговилда
Thompson, E. A. "The Conversion of the Spanish Suevi to Catholicism." Visigothic Spain: New Approaches. ed. Edward James. Oxford: Oxford University Press, 1980. 0-19-822543-1.
Suetonius, Lives of the Twelve Caesars: Augustus23, Tiberius17–18, biographies written in 121 AD
Florus, Epitome de T. Livio Bellorum omnium annorum DCC Libri duo2:30, history/panegyric, written in the early second century AD
Dio Cassius, Roman History56:18–24, written in the first half of the third century AD
Seneca the Younger, "Epistulae Morales ad Lucilium," referenced in Letter 47, Section 10
Gesa von Essen, Hermannsschlachten. Germanen- und Römerbilder in der Literatur des 18. und 19. Jahrhunderts. Wallstein Verlag, Göttingen 1998, 3-89244-312-2 (Hermann Battles. Images of Teutons and Romans in the literature of the 18th and 19th centuries.)
Wolfgang Schlüter (Ed.), Römer im Osnabrücker Land. Die archäologischen Untersuchungen in der Kalkrieser-Niewedder Senke. Rasch, Bramsche 1991, 3-922469-57-4 (Romans in the Osnabrück District. The archaeological excavations in the Kalkriese-Niewedde depression.)
Weidemann, T. E. J. (1996). „Tiberius to Nero”. Ур.: Bowman, Alan K.; Champlin, Edward; Lintott, Andrew. The Cambridge Ancient History (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN978-0-521-26430-3.
Ancient Warfare special "The Varian Disaster", June 2009 (essays by various authors, including Clunn and Murdoch)
Tony Clunn, The Quest for the Lost Roman Legions, Savas Beatie LLC, 2005, 372 pp.978-1-932714-70-8. The late author discovered the battlefield. This book is a combination of the account of his discovery, the artifacts he found, and his theory about the course of the battle, with that portion recounted in fictional style built around the history.
Boris Dreyer, Arminius und der Untergang des Varus. Warum die Germanen keine Römer wurden. Klett-Cotta, Stuttgart 2009, 978-3-608-94510-2 (Arminius and the downfall of Varus. Why the Teutons did not become Romans.)
Joachim Harnecker, Arminius, Varus und das Schlachtfeld von Kalkriese. Eine Einführung in die archäologischen Arbeiten und ihre Ergebnisse. 2nd ed. Rasch, Bramsche 2002 3-934005-40-3 (Arminius, Varus and the battlefield of Kalkriese. An introduction to the archaeological work and its results.)
Ralf Günter Jahn, Der Römisch-Germanische Krieg (9–16 n. Chr.). Dissertation, Bonn 2001 (The Roman-Germanic war (9–16 AD).)
Johann-Sebastian Kühlborn, "Auf dem Marsch in die Germania Magna. Roms Krieg gegen die Germanen". In: Martin Müller, Hans-Joahim Schalles und Norbert Zieling (Eds.), Colonia Ulpia Traiana. Xanten und sein Umland in römischer Zeit. Zabern, Mainz 2008, 978-3-8053-3953-7, S. 67–91. ("On the march into Germania Magna. Rome's war against the Germanic tribes".)
Fabian Link, Die Zeitdetektive. Die Falle im Teutoburger Wald: Ein Krimi aus der Römerzeit. Ravensburger, 2010, 978-3-473-34535-9. (The time detectives. The events in the Teutoburg Forest: a crime story of Roman times.) (youth fiction)
Ralf-Peter Märtin, Die Varusschlacht. Rom und die Germanen. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2008, 978-3-10-050612-2 (The Varus Battle. Rome and the Germanic tribes.)
Günther Moosbauer, Die Varusschlacht. Beck'sche Reihe, Verlag C. H. Beck Wissen, München 2009, 978-3-406-56257-0 (The Varus Battle.)
Murdoch, Adrian (2004). „Germania Romana”. Ур.: Murdoch, Brian; Read, Malcolm. Early Germanic Literature and Culture. Boydell & Brewer. стр.55—73. ISBN157113199X.
Paweł Rochala, Las Teutoburski 9 rok n.e. Bellona, Warszawa, 2005.
Michael Sommer, Die Arminiusschlacht. Spurensuche im Teutoburger Wald. Stuttgart 2009 (The Arminius Battle. Search for traces in the Teutoburg Forest.)
Dieter Timpe, Römisch-germanische Begegnung in der späten Republik und frühen Kaiserzeit. Voraussetzungen – Konfrontationen – Wirkungen. Gesammelte Studien. Saur, München & Leipzig, 2006, 3-598-77845-7 (Roman-Germanic encounter in the late Republic and early Empire. Conditions – Confrontations – Effects. Collected Studies.)
Peter Oppitz, Das Geheimnis der Varusschlacht. Zadara-Verlag, 2006, 3-00-019973-X (The mystery of the Varus Battle.) Paderborn would have been the site of the battle.
Powell, Lindsay (2014). Roman Soldier versus Germanic Warrior 1st Century AD. Oxford: Osprey. ISBN978-1-4728-0349-8.
Vance, Norman (2015). „The Novel”. Ур.: Vance, Norman; Wallace, Jennifer. The Oxford History of Classical Reception in English Literature (Volume 4: 1790–1880). Oxford University Press. ISBN978-0-19-959460-3.
Rainer Wiegels (ed.), Die Varusschlacht. Wendepunkt der Geschichte? Theiss, Stuttgart 2007, 978-3-8062-1760-5 (The Varus Battle. Turning point of history?)
Reinhard Wolters, Die Römer in Germanien. 5th ed. Verlag C.H. Beck, München 2006, 3-406-44736-8 (The Romans in Germania.)
Reinhard Wolters, Die Schlacht im Teutoburger Wald. Arminius, Varus und das römische Germanien. München 2008, 978-3-406-57674-4 (The Battle of the Teutoburg Forest. Arminius, Varus and Roman Germania.)
