Степа (од рус.) је, у физичкој географији, област обрасла ниском травом, без много дрвећа, изузев оних у близини река и језера. Веома су плодне (њихово земљиште је чернозем) и преношењем у оранице употребљавају се за узгој аграрних биљака. Назив степа је настао у Русији за травнате области, док се за травнате формације у тропским и суптропским областима користи израз савана. Овај термин се исто тако користи за означавање климе која се среће у областима које су сувише суве да би подржале шуме, али не довољно суве да би биле пустиње.
Евроазијски степски појас (Дивље поље у боји на мапи), представља пут пролаза култура, могуће место настанка индоевропских језика, доместикације коња, употребе точка и кочијаСтепе у Украјини[1]
Степе су распрострањене у областима ниже надморске висине. Највећим делом се налазе у Русији, од Валајског побрђа до Црног мора. Њихова аналогија у другим деловима света су прерије (Северна Америка), пампаси (Јужна Америка) и пусте (Панонска низија). У јужној Африци, оне се називају велд. Ове травне формације су са доста густим травама, у зависности од сезоне и латитуде. Идући ка пустињама или полупустињама оне се разређују.
Степе су обично карактерисане са полупустињском или континенталном климом. Температурни екстреми се могу забележити лети до 45°C (113°F) и зими, −55°C (−67°F). Осим ове огромне разлике између лета и зиме, разлике између дана и ноћи су исто тако велике. На висоравнима Монголије и северне Неваде, температура од 30°C (86°F) може се постићи током дана, а пасти испод 0 °C (испод 32°F) током ноћи.
Умерене степе: „праве” степе, присутне у континенталним областима света; оне се могу даље рашчланити у категорије попут степа Стеновитих планина.[2]
Суптропске степе: слична асоцијација биљака које се могу наћи у најсушнијим подручјима са климом попут медитеранске; оне обично имају краткотрајни влажни период.[3]
Особене типове степа представљају грмасте степе[4][5][6] и алпске степе.[7][8][9]
Степу чини ниска зељаста вегетација, са ксерофитним и микротермним зељастим биљкама (што значи прилагођеним суши и мразу), већином из фамилије трава.
Степе припадају зоналном типу вегетације и заузимају велике области у умереној зониевроазијског и северноамеричког континента, као и у Јужној Америци, Африци и Аустралији, и то у оним подручјима у којима влада континентална клима, са релативно малим количинама воденог талога за време лета. Тако степску климу одликују хладна зима и доста сув вегетациони период (пролеће-лето-јесен), у коме се истиче жарко лето. Степска вегетација се развија за време лета, док за време зиме настаје прекид у вегетацији.
Степе су распрострањене на чернозему, типичном степском земљишту, које се одликује великом плодношћу. Зато су степе узораване и претваране у пољопривредне површине, па је недирнута степска вегетација данас ограничена само на мање површине.
Изглед степе у АнадолијиИзглед америчких прерија, Алберта, Канада
За степску вегетацију врло је карактеристична изванредна динамичност фенолошких промена, која се огледа у брзом смењивању великог броја различитих аспеката у току вегетационог периода, тј. смени различитих врста. Степску вегетацију сачињавају углавном ксерофитне зељасте биљке, прилагођене сушном лету континенталне климе, и то пре свега биљке из фамилије Graminae, нарочито бусенасте траве са уским листовима. Од њих су најкарактеристичније врсте из родова Stipa, Festuca, Agropyrum, Poa, Koeleria. Значајно је да је род Stipa (ковиље) заступљен, наравно са различитим врстама, у свим степама, без обзира на коме се континенту налазе.
За природне степе је посебно карактеристично изванредно богатство врстама, тако да у неким северноруским степама на 1 м² има и до 80 различитих врста биљака.
Од животних форми за степе су нарочито карактеристичне хамефите (укључујући и бусенасте траве), а у неким и хемикриптофите. Највећи број степских биљака припада ксерофитама, врло различитим по својим морфолошким и физиолошким особинама. Бусенасте траве су посебно карактеристичне, јер се осим бусенастог гранања одликују нарочито и уским листовима који се за време суше увијају у цев (тип стипаксерофита).
Насупрот ксерофитним биљкама, којима ксероморфне особине омогућавају да издрже летњу сушу, и да се на тај начин развијају током читавог вегетационог периода, налазе се ефемере (пролећнице) и ефемероиде једногодишње и вишегодишње биљке које су више мезоморфне и које се брзо и до краја развијају још за време кратког влажног периода, обично у пролеће, избегавајући тиме сушни период.
За степе је такође врло карактеристична животна форма биљака „котрљана“, више или мање лоптастих биљака које се после сазревања семена одвајају од земље и ношене ветром котрљају по степи постепено расипајући успут своје семе.
Као специфичну животну форму треба навести и степске жбунове и полужбунове (Prunus spinosa, Laburnum anagyroides, Thymus serpyllum и др.). Најзад треба поменути маховине, лишајеве и алге који понекад у степама стварају посебан, приземан, најнижи спрат.
Степска вегетација распрострањена је, као зонална вегетација, на огромним просторима у умереним и континенталним областима Европе, Азије, Северне и Јужне Америке, Африке и Аустралије (у Северној Америци то су прерије, а у Јужној пампе). У Европи и Азији степе се у виду појаса пружају од запада према истоку, почињући од Панонске низије где су развијене фрагментално, све до североисточне Кине где заузимају простране области. Дуж своје северне границе степе се граниче шумама (листопадним или четинарским), а на југу пустињама. Граница између степе и ових суседних вегетација није оштра, већ постоји читав низ прелаза и мешовитих заједница: на северу је подзона шумостепе, а на југу подзона полупустиња.
Chibilyov, Alexander (2002). „Steppe and Forest-steppe”. Ур.: Shahgedanova, Maria. The Physical Geography of Northern Eurasia. Oxford regional environments. 3 (reprint изд.). Oxford: Oxford University Press (објављено 2003). стр.248. ISBN9780198233848. Приступљено 30. 1. 2020. „There are many definitions of steppes. For example, Allan (1946) provides fifty-four definitions of this term. Stamp and Clark (1979) define steppes as 'mid-latitude areas dominated by herbaceous vegetation and termed locally steppes, prairies, pampas, high veldts, downland, etc.”
Wu, J., Yang, P., Zhang, X., Shen Z., Yu, C. 2015. Spatial and climatic patterns of the relative abundance of poisonous vs. non-poisonous plants across the Northern Tibetan Plateau. Environmental Monitoring and Assessment. 187: 491—510.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Wei, Da; - Ri, Xu; Wang, Yinghong; Wang, Yuesi; Liu, Yongwen; Yao, Tandong (2012). „Responses of CO2, CH4 and N2O fluxes to livestock exclosure in an alpine steppe on the Tibetan Plateau, China”. Plant and Soil. 359 (1–2): 45—55. S2CID254948456. doi:10.1007/s11104-011-1105-3.
Ecology and Conservation of Steppe-land Birds by Manuel B.Morales, Santi Mañosa, Jordi Camprodón, Gerard Bota. International Symposium on Ecology and Conservation of steppe-land birds. Lleida, Spain. December. . 2004. ISBN978-84-87334-99-3. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Hong, J., Wang, X., Wu, J. (2015). „Effects of soil fertility on the N:P stoichiometry of herbaceous plants on nutrient-limited alpine steppe on the northern Tibetan Plateau”. Plant and Soil. 391: 179—184.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Lu, X., Yan, Y., Fan, J., Cao, Y., & Wang, X. (2011). „Dynamics of above- and below-ground biomass and C, N, P accumulation in the alpine steppe of Northern Tibet”. Journal of Mountain Science. 8 (6): 838—844.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Barnhart, Gordon L., ed. Saskatchewan Premiers of the Twentieth Century.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза). (2004). 418 pp.
Hodgson, Heather, ed (2004). Saskatchewan Writers: Lives Past and Present. Regina: Canadian Plains Research Center.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза) 247 pp.
„Kononenko, Natalie "Vernacular religion on the prairies: negotiating a place for the unquiet dead,"”. doi:10.1080/00085006.2018.1446242. Canadian Slavonic Papers 60, no. 1-2 (2018)
Langford, Nanci Louise. "First Generation and Lasting Impressions: The Gendered Identities of Prairie Homestead Women." PhD dissertation U. of Alberta 1994. 229 pp. DAI. 56 (4): 1544—. 1995. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)A. DANN95214 Fulltext: ProQuest Dissertations & Theses
Lorenz, Stacy L. (2000). „'A Lively Interest on the Prairies': Western Canada, the Mass Media, and a 'World of Sport' 1870-1939.”. Journal of Sport History. 27 (2): 195—227. JSTOR43609563.
Melnyk, George. The Literary History of Alberta, Vol. 1: From Writing-on-Stone to World War Two.. U. of Alberta Press, 1998. 240 pp.
Morton, Arthur S. and Chester Martin,. History of prairie settlement.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). (1938) 511pp
Palmer, Howard (1977). The Settlement of the West.
Pitsula, James M (2005). „Disparate Duo”. Beaver. 85 (4): 14—24., a comparison of Saskatchewan and Alberta, Fulltext in EBSCO
Rollings-Magnusson, Sandra (2000). „Canada's Most Wanted: Pioneer Women on the Western Prairies”. Canadian Review of Sociology and Anthropology. 37 (2): 223—238. ISSN0008-4948. Fulltext: Ebsco
Swyripa, Frances (2010). Storied Landscapes: Ethno-Religious Identity and the Canadian Prairies. University of Manitoba Press. ISBN978-0-88755-720-0. 296 pp..
Wardhaugh, Robert A., ed. Toward Defining the Prairies: Region, Culture, and History.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза). (2001). 234 pp.
