From Wikipedia, the free encyclopedia
Спирална галаксија је тип галаксије у Хабловом низу коју карактеришу следећа физичка својства: знатан укупан момент импулса, галаксија се састоји из језгра које је окружено диском, језгро подсећа на елиптичке галаксије и садржи многе старе звезде (оне које припадају тзв. Популацији ), а обично и супермасивну црну рупу у свом средишту, и диск је раван, ротирајући скуп младих звезда (Популација ), међузвездане материје и расејаних звезданих јата.
Спиралне галаксије су тако назване због тога што се диск састоји од грана, сјајних од формирања звезда, које се приближно логаритамски шире од језгра.[1] Премда их је понекад тешко уочити, ове гране разликују спиралне галаксије од лентикуларних, које имају структуру диска али не и спиралне гране. Дискове спиралних галаксија обично окружују велики сфероидни халои састављени од звезда популације , од којих се многи налазе сконцентрисани у збијеним звезданим јатима која круже око сентра галаксије. За нашу галаксију, Млечни пут, се дуго сматрало да је спирална, са класификацијом у Хабловом низу, међутим, недавна истраживања помоћу свемирског телескопа Спицер потврђују да она у ствари припада пречкастим спиралним галаксијама.
Примећено је да отприлике две трећине свих спирала има додатну компоненту у облику шипкасте структуре[2] која се протеже од централне избочине, на чијим крајевима почињу спирални кракови. Удео спирала са пречкама у односу на спирале без њих се вероватно мењао током историје свемира, са само око 10% које садржи шипке пре око 8 милијарди година, на отприлике четвртину пре 2,5 милијарде година, до данас, где преко две трећине галаксија у видљивом универзуму (Хаблова запремина) имају краке.[3]
Млечни пут је спирала са преградама, иако је саму траку тешко посматрати са тренутног положаја Земље унутар галактичког диска.[4] Најубедљивији докази да звезде формирају пречку у галактичком центру долазе из неколико недавних истраживања, укључујући она помоћу Спицеровог свемирског телескопа.[5]
Заједно са неправилним галаксијама, спиралне галаксије чине приближно 60% галаксија у данашњем универзуму.[6] Углавном се налазе у регионима ниске густине и ретке су у центрима галактичких јата.[7]
Рани пионир истраживања о формирању спиралних грана је био Бертил Линдблад. Он је схватио да је идеја да су звезде трајно распоређене у облик спирале неодржива због „дилеме о намотавању“. Пошто се брзина ротације галактичког диска разликује у зависности од удаљености од средишта галаксије, радијална грана би брзо постала закривљена како галаксија ротира. Грана би, након неколико обрта галаксије, постајала све закривљенија и све би се чвршће обмотавала око галаксије. Међутим, резултати посматрања говоре да се ово не дешава.
Први прихватљиву теорију су осмислили Френк Шу и Лин 1964. Они су сугерисали да су спиралне гране манифестација таласа густине у спирали. Претпоставили су да звезде путују у благо елиптичким орбитама као и да су оријентације њихових орбита у корелацији тј. елипсе се помало разликују у својој оријентацији (једна у односу на другу) уз растућу удаљеност од галактичког центра. Ово је илустровано на дијаграму. Јасно је да се елиптичке орбите у појединим областима приближавају што даје ефекат постојања грана. Звезде, дакле, не остају заувек у позицији у којој их сада видимо, већ пролазе кроз гране док путују својим орбитама.
Алтернативне хипотезе које су предложене укључују таласе формирања звезда који се крећу по галаксији; сјајне звезде настале у тим формирањима брзо одумиру чиме остављају тамније области иза таласа чинећи тако таласе видљивим.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
