Хагиографија

Хагиографија или житије (стсл. — живот) је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца.^[1] Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица") и граф (грч. γραφή — „писање").

Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које је Бог посветио а хришћанска црква канонизовала. Оне описују најпре њихов живот у младости, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење.

Ова књижевна врста је, такође, понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.^[2]

Најпознатије српске хагиографије су:^[3]

• Житије Светог Симеона од Светог Саве, које је написао први српски архиепископ Свети Сава.
• Житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, које је написао велики жупан и краљ Стефан Првовенчани.
• Житије Светог Симеона од Доментијана, које је средином 13. века написао Доментијан Хиландарац.
• Житије Светог Саве од Доментијана, које је написао Савин ученик Доментијан Хиландарац.
• Житије Светог Саве од Теодосија, које је путем прераде и дораде Доментијановог дела саставио монах Теодосије Хиландарац.

Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала хришћанског живота, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на димензије духовног подвига.^[4]

И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о пророцима и свецима.