Екотуризам

Екотуризам је туризам у природном окружењу без оштећења или нарушавања станишта. То је облик туризма који укључује посету крхким, нетакнутим и релативно неометаним природним подручјима, замишљен као алтернатива стандардном комерцијалном масовном туризму са малим утицајем и често у малим размерама. То значи одговорно путовање у природна подручја, очување животне средине и побољшање благостања локалног становништва.^[1]Његова сврха може бити образовање путника, обезбеђивање средстава за еколошко очување, директна корист економском развоју и политичком оснаживању локалних заједница или неговање поштовања различитих култура и људских права. Од 1980-их еколози еколошки туризам сматрају критичним подухватом, тако да будуће генерације могу доживети дестинације релативно нетакнуте људском интервенцијом.^[2] Неколико универзитетских програма користи овај опис као радну дефиницију екотуризма.^[3]

Генерално, екотуризам се бави интеракцијом са биотичким компонентама природног окружења.^[4] Екотуризам се фокусира на друштвено одговорна путовања, лични раст и еколошку одрживост. Екотуризам обично укључује путовања на дестинације где су флора, фауна и културно наслеђе примарна атракција. Екотуризам има за циљ да туристима пружи увид у утицај људи на животну средину и да подстакне већу уважавање наших природних станишта.

Поред процене еколошких и културних фактора, саставни део екотуризма су промоција рециклаже, енергетске ефикасности, очувања воде и стварање економских прилика за локалне заједнице. Из ових разлога екотуризам често апелује на заговорнике еколошке и друштвене одговорности.^[5]

Remove ads

Екотуризам је туризам који се води одговорно ради очувања животне средине и одржавања добробити локалног становништва.^[6]Његове предности укључују:

Изградња еколошке свести.
Пружање директних финансијских користи за заштиту.
Пружање финансијских користи и оснаживање локалног становништва.
Поштовање локалне културе.
очување биолошке и културне разноликости кроз заштиту екосистема.
промоција одрживог коришћења биодиверзитета, обезбеђивањем послова локалном становништву.
поделе свих социјално-економских користи са локалним заједницама и аутохтоним народима уз њихов информисани пристанак и учешће у управљању екотуристичким предузећима.
туризам до нетакнутих природних ресурса, с минималном утицајем на животну средину која је примарна брига.
минимизирање утицаја туризма на животну средину.
приступачност и недостатак отпада у облику луксуза.
локална култура, флора и фауна су главне атракције.

Remove ads

[1]
"What is (not) Ecotourism? | Global Ecotourism Network (GEN)". www.globalecotourismnetwork.org. Приступљено 17. 8. 2020.
[2]
Honey, Martha (2008). Ecotourism and Sustainable Development: Who Owns Paradise?. Island Press. ISBN 978-1-59726-125-8. (Second ed.). Washington, DC:..
[3]
Untamed Path Defining Ecotourism Archived 2009-03-07 at the Wayback Machine. Приступљено 24. 3. 2009.
[4]
Sadry, B. N (2009). Fundamentals of Geotourism: with a special emphasis on Iran., Samt Organization publishers, Tehran. 220p. (English Summary available Online at http://physio-geo.revues.org/3159?file=1
[5]
Stabler, M. J. (eds.) (1997, page 45) Tourism and Sustainability: Principles to Practice. CAB International: Wallingford.
[6]
Hunt, Carter A.; Durham, William H.; Driscoll, Laura; Honey, Martha (2015). „Can ecotourism deliver real economic, social, and environmental benefits? A study of the Osa Peninsula, Costa Rica”. Journal of Sustainable Tourism. 23 (3): 339—357. ISSN 0966-9582. S2CID 55684006. doi:10.1080/09669582.2014.965176..

Remove ads

Burger, Joanna (2000). „Landscapes, tourism, and conservation”. Science of the Total Environment. 249 (1–3): 39—49. Bibcode:2000ScTEn.249...39B. PMID 10813445. doi:10.1016/s0048-9697(99)00509-4.
Ceballos-Lascurain, H. 1996. Tourism, Ecotourism, and Protected Areas.
larkin, T. and K. N. Kähler. . "Ecotourism." Encyclopedia of Environmental Issues. 2. Salem Press. 2011. стр. 421—424. ISBN 978-1-58765-737-5. Rev. ed. Pasadena:.
IUCN. The International Union for the Conservation of Nature. 301 pp.
Ceballos-Lascurain, H. 1998. Ecoturismo. Naturaleza y Desarrollo Sostenible.
Duffy, Rosaleen (2000). „Shadow players: Ecotourism development, corruption and state politics in Belize”. Third World Quarterly. 21 (3): 549—565. S2CID 153634543. doi:10.1080/713701038.
Gutzwiller, Kevin J.; Anderson, Stanley H. (1999). „Spatial Extent of Human-Intrusion Effects on Subalpine Bird Distributions”. The Condor. 101 (2): 378—389. JSTOR 1370001. doi:10.2307/1370001.
Nowaczek, Agnes M.K. (2010). „Ecotourism: Principles and Practices”. Annals of Tourism Research. 37: 270—271. doi:10.1016/j.annals.2009.10.007.
Orams, Mark B. (2000). „Tourists getting close to whales, is it what whale-watching is all about?”. Tourism Management. 21 (6): 561—569. doi:10.1016/s0261-5177(00)00006-6.
Reguero Oxide, M. del. 1995. Ecoturismo. Nuevas Formas de Turismo en el Espacio rural. Ed. Bosch Turismo
Scheyvens, Regina (1999). „Ecotourism and the empowerment of local communities”. Tourism Management. 20 (2): 245—249. doi:10.1016/s0261-5177(98)00069-7.
Buckley, Ralf (2011). „Tourism and Environment”. Annual Review of Environment and Resources. 36 (1): 397—416. doi:10.1146/annurev-environ-041210-132637.