Видљиво у распону +70° и −90°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у новембру.
Затвори
Упркос свом називу, Кит не представља животињу кита већ морско чудовиште које је по грчком миту послао Посејдон да казни Касиопеју због њене охолости и поједе Касиопејину ћерку Андромеду. Чудовиште је убио Персеј скаменивши га Медузиним погледом.
Звезде
Најсјајнија звезда Кита је бета (Денеб каитос, реп кита), магнитуде 2,04. Ова светла жутонаранџаста звезда се налази на око 96 светлосних година од Сунца, а релативно ју је лако уочити на небу јер у њеној близини нема других, голим оком видљивих, звезда.[6][7]
Алфа Кита (Менкар, ноздрва) има магнитуду 2,53. Менкар је стара звезда, нестабилна, која је тренутно црвени џин, а верује се да ће ускоро (на астрономској временској скали) одбацити спољашње слојеве од којих ће настати планетарна маглина у чијем ће средишту остати бели патуљак.[8]
Тау Кита се налази на свега 12 светлосних година од Земље, а због тога као и због сличности са Сунцем представља једну од мета пројекта.
Кита је прототип поткласе еруптивних променљивих названих бљесковите променљиве звезде или звезде типа . Сама Кита је део бинарног система , друга комппонента је Кита. Обе компоненте су бљесковите променљиве, али док Кита мења своју магнитуду за 3 до 4 величине сваких 10 сати, Кита трпи много мање промене. Овај систем се налази на свега 8,4 светлосне године од Сунца (бљесковите звезде које су даље од 15 светлосних година од Сунца се не виде са Земље).
Вероватно најзанимљивија звезда овог сазвежђа је Мира (омикрон Кита).[8] Мира је прва променљива звезда која је откривена, пре свега захваљујући огромној промени у сјају. Када је најсјајнија, достиже магнитуду од 2,0 и постаје сјајнија од бете Кита, иначе најсјајније звезде у сазвежђу. При минималном сјају има магнитуду од 10,1, тако да није видљива голим оком. Име „Мира“ јој је дао ПољскиастрономЈоханес Хевелијус, од латинске речи за „чудесна“. Мира је и прототип своје класе променљивих, по њој названих „Мириде“. То су пулсирајуће звезде, најчешће црвени џинови, чији је период промене сјаја дужи од 100 дана а сјајност мењају за више од једне магнитуде. Материјал који Мира оставља за собом прати је као реп комете, али је видљив само у УВ спектру.
Објекти дубоког неба
М77 ( 1068) је спирална галаксијаСејфертовог типа.[10] Налази се у близини делте Кита, магнитуде је 8,9 а са Земље се види ан-фас.[8][11]
У Киту се налази и , најудаљенија група галаксија до сада откривена (на око 10,2 милијарде светлосних година од Сунца).
Toomer, Gerald J. (1970). „Ptolemy (Claudius Ptolemæus)”(PDF). Ур.: Gillispie, Charles. Dictionary of Scientific Biography. 11. New York: Scribner & American Council of Learned Societies. стр.186—206. ISBN978-0-684-10114-9. Архивирано из оригинала(PDF) 14. 03. 2012. г. Приступљено 24. 06. 2023.
Wielen, R.; . (1999). „Sixth Catalogue of Fundamental Stars (FK6). Part I. Basic fundamental stars with direct solutions”. Veröff. Astron. Rechen-Inst. Heidelb. Astronomisches Rechen-Institut Heidelberg. 35 (35): 1. Bibcode:1999VeARI..35....1W.
Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press.
Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN978-0-691-08913-3
Ian Ridpath and Wil Tirion. Stars and Planets Guide, Collins, London. . 2007. ISBN978-0-00-725120-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Princeton University Press, Princeton. . ISBN978-0-691-13556-4. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Alexander, Tal; Lutz, Dieter; Sturm, Eckhard; Genzel, Reinhard; Sternberg, Amiel; Netzer, Hagai (јун 2000), „Infrared Spectroscopy of NGC 1068: Probing the Obscured Ionizing AGN Continuum”, The Astrophysical Journal, 536 (2): 710—717, Bibcode:2000ApJ...536..710A, arXiv:astro-ph/0002107, doi:10.1086/308973.
Thronson, Harley A., Jr.; . (1. 8. 1989), „Near-infrared image of NGC 1068 - Bar-driven star formation and the circumnuclear composition”, Astrophysical Journal, Part 1, 343: 158—168, Bibcode:1989ApJ...343..158T, doi:10.1086/167693.
Sägesser, S. N.; Jordan, C. (март 2005). „Emission measures for the single giant β Ceti”. Ур.: Favata, F.; Hussain, G. A. J.; Battrick, B. Proceedings of the 13th Cambridge Workshop on Cool Stars, Stellar Systems and the Sun, held 5–9 July 2004 in Hamburg, Germany. European Space Agency. стр.931. Bibcode:2005ESASP.560..931S.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„The Colour of Stars”. Australia Telescope, Outreach and Education. Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation. 21. 12. 2004. Архивирано из оригинала 2012-03-18. г. Приступљено 2012-01-16.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Elgarøy, Øystein; Engvold, Oddbjørn; Lund, Niels (март 1999). „The Wilson-Bappu effect of the MgII K line - dependence on stellar temperature, activity and metallicity”. Astronomy and Astrophysics. 343: 222—228. Bibcode:1999A&A...343..222E.CS1 одржавање: Формат датума (веза)