Тарзијери

Тарзијери, аветњаци или авети представљају групу примата која је добила назив по великим стопалима (тарзуси) која овим малим (9-16 ) животињама омогућавају да могу да праве велике скокове.^[3][4][5]

Тарзијери[1] Временски распон: 48.6–0 Ma PreЄ Є O S D C P T J K Pg N Еоцен до садашњости
Филипински тарзијер ()
Спектрални терзијер
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Primates
Подред:	Haplorhini
Породица:	Tarsiidae
Род:	Tarsius , 1780
Типска врста
, 1777
Врсте[2]
† †

До 2010. године, све врсте тарзијера су обично биле приписане овом роду, али је ревизијом породице Tarsiidae враћен генерички статус Cephalopachus и створен је нови род Carlito.^[1]

Опис

На малом лицу се налазе огромне очи које су усмерене ка напред и тако омогућавају тачну процену раздаљине. Мозак код ових животиња је веће запремине него код њима блиских рођака, али им је чуло мириса слабо развијено. Њушка тарзијера више личи на њушку виших примата него на њушку лемура (која изгледа као код пса). Лобања им је лоптаста. Уши су им попут ушију код слепих мишева и непрекидно се помичу.^[6]

Исхрана

Хране се инсектима и мањим животињама.^[6]

Станиште

Настањују густе џунгле, а лако приањају уз вертикалне површине стабла због лепљивих јастучића у облику дугмета које имају на прстима.^[6]

Ареал

Настањују нека острва југоисточне Азије, укључујући Филипине, Сулавеси, Борнео и Суматру.^[6]

Систематика

Донедавно све врсте тарзијера су сврставане у овај род, међутим недавно су две врсте издвојене у два посебна рода, истовремено признато је још неколико врста.^[1] Све врсте рода Tarsius су насељене на острву Сулавеси или оближњим индонежанским острвима.

Род Tarsius:

• Miller & Hollister, 1921
• Fischer, 1804
• Merker & Groves, 2006
• Sody, 1949
• Miller & Hollister, 1921
• Meyer, 1897
• Shekelle et al., 2017
• Merker et al., 2010
• (Erxleben, 1777)
• Shekelle et al., 2008

Следеће две врсте су описали Шекел Гроувс и његове колеге 2017. године:^[7]

• Гурскијев спектрални тарзијер, T. spectrumgurskyae Shekelle et al., 2017
• Јатнин тарзијер, T. supriatnai Shekelle et al., 2017

Шекел и колеге су 2019. године описали још једну врсту:^[8]

• Нимицов тарзијер Tarsius niemitzi

Две врсте које су издвојене из овог рода су:

• западни тарзијер (, раније ) - насељава Борнео и Суматру
• филипински тарзијер (Carlito syrichta, раније ) - насељава јужна филипинска острва

Према подацима из 2018, фосилна евиденција такође препознаје следеће додатне изумрле врсте:^[9]

• †Tarsius eocaenus Beard et al., 1994^[10]
• †Tarsius sirindhornae Chaimanee et al., 2011^[11]

Референце

1. Groves, C.; Shekelle, M. (2010). „The Genera and Species of Tarsiidae”. International Journal of Primatology. 31 (6): 1071—1082. doi:10.1007/s10764-010-9443-1.
2. Род - ITIS
3. „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива”. pravno-informacioni-sistem.rs.
4. Simeon, S.G.F.; Duya, M.R.M; Duya, M.V.; Galindon, J.M.M.; Pasion, B.O.; Ong, P.S. (2020). „Living in small spaces: Forest fragment characterization and its use by Philippine tarsiers (Tarsius syrichta Linnaeus, 1758) in Mindanao Island, Philippines”. Primates. 61 (3): 529—542. PMID 32043166. S2CID 211075031. doi:10.1007/s10329-020-00798-2.
5. Група аутора. 1982. Илустрована енциклопедија Природа. Вук Караџић. Београд.
6. Маркон Е, Монђини М. 2000. Све животиње света. ИКП Евро, Београд.
7. Shekelle, Myron; Groves, Colin P.; Maryanto, Ibnu; Mittermeier, Russell A. (2017). „Two New Tarsier Species (Tarsiidae, Primates) and the Biogeography of Sulawesi, Indonesia” (PDF). Primate Conservation. 31: 61—69.
8. Myron Shekelle, Colin P. Groves, Ibnu Maryanto, Russell A. Mittermeier, Agus Salim und Mark S. Springer: A New Tarsier Species from the Togean Islands of Central Sulawesi, Indonesia, with References to Wallacea and Conservation on Sulawesi. Primate Conservation 2019 (33), 2019, S. 1–9 PDF Архивирано на сајту (20. септембар 2019)
9. Tarsius Storr 1780 (tarsier) at fossilworks.org (retrieved November 24, 2018)
10. Beard, K. Christopher; Qi, Tao; Dawson, Mary R.; Wang, Banyue; Li, Chuankuei (1994). „A diverse new primate fauna from middle Eocene fissure-fillings in southeastern China”. Nature. 368 (6472): 607. PMID 8145845. doi:10.1038/368604a0.
11. Chaimanee, Y.; Lebrun, R.; Yamee, C.; Jaeger, J.-J. (2010). „A new Middle Miocene tarsier from Thailand and the reconstruction of its orbital morphology using a geometric-morphometric method”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 278 (1714): 1956—1963. PMC 3107645 . PMID 21123264. doi:10.1098/rspb.2010.2062.

Литература

• Gunnell, G.; Rose, K. (2002). „Tarsiiformes: Evolutionary History and Adaptation”. Ур.: Hartwig, W.C. The Primate Fossil Record. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66315-1.
• McKenna, M.C., and Bell, S.K. 1997. Classification of Mammals Above the Species Level. Columbia University Press, New York, 337–340 pp. 0-231-11013-8.
• Rossie, J.B.; Ni, X.; Beard, K.C. (2006). „Cranial remains of an Eocene tarsier” (PDF). PNAS. 103 (12): 4381—4385. PMC 1450180 . PMID 16537385. doi:10.1073/pnas.0509424103 .
• Nowak, R.M. (1999). Walker's Mammals of the World (6th изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 94—97. ISBN 978-0-8018-5789-8.
• Zijlstra, Jelle S.; Flynn, Lawrence J.; Wessels, Wilma (2013). „The westernmost tarsier: A new genus and species from the Miocene of Pakistan”. Journal of Human Evolution. 65 (5): 544—550. PMID 23928350. doi:10.1016/j.jhevol.2013.06.015.
• Chiamanee, Y.; Lebrun, R.; Yamee, C.; Jaeger, J.-J. (2010). „A new Middle Miocene tarsier from Thailand and the reconstruction of its orbital morphology using a geometric–morphometric method”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 278 (1714): 1956—1963. PMC 3107645 . PMID 21123264. doi:10.1098/rspb.2010.2062.
• Simons, E.L. (2003). „The Fossil Record of Tarsier Evolution”. Ур.: Wright, P.C.; Simons, E.L.; Gursky, S. Tarsiers: past, present, and future. ISBN 978-0-8135-3236-3.
• Pollock, J. I.; Mullin, R. J. (1986). „Vitamin C biosynthesis in prosimians: Evidence for the anthropoid affinity of Tarsius”. American Journal of Physical Anthropology. 73 (1): 65—70. PMID 3113259. doi:10.1002/ajpa.1330730106. Архивирано из оригинала 2012-06-28. г. Приступљено 2010-03-16.
• Brandon-Jones, D.; . (2004). „Asian primate classification”. International Journal of Primatology. 25 (1): 97—164. S2CID 29045930. doi:10.1023/B:IJOP.0000014647.18720.32.
• Groves, C.; Shekelle, M. (2010). „The Genera and Species of Tarsiidae”. International Journal of Primatology. 31 (6): 1071—1082. S2CID 21220811. doi:10.1007/s10764-010-9443-1.
• Jeremy Hance (2014-08-21). „Have scientists discovered a new primate in the Philippines?”. Mongabay Environmental News.
• „We have a new tarsier species – UP biologists”. Архивирано из оригинала 2015-07-08. г. Приступљено 2015-07-07.
• Shekelle, Myron; Groves, Colin P; Maryanto, Ibnu; Mittermeier, Russell A (мај 2017). „Two New Tarsier Species (Tarsiidae, Primates) and the Biogeography of Sulawesi, Indonesia”. Primate Conservation. 31 (1): 1—9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Soluri, K. Elizabeth; Sabrina C. Agarwal (2016). The Laboratory Manual and Workbook for Biological Anthropology. W.W. Norton. ISBN 978-0-393-91291-3.
• Shumaker, Robert W.; Benjamin B. Beck (2003). Primates in Question. Smithsonian Books. ISBN 978-1-58834-151-8.
• Shekelle, Myron; Gursky (2010). „Why tarsiers? Why now? An introduction to the special edition on tarsiers”. International Journal of Primatology. 31 (6): 937—940. S2CID 326565. doi:10.1007/s10764-010-9459-6.
• Rasmussen, D. T.; Conroy, G. C.; Simons, E. L. (1998). „Tarsier-like locomotor specializations in the Oligocene primate Afrotarsius”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 95 (25): 14848—14850. Bibcode:1998PNAS...9514848T. PMC 24538 . PMID 9843978. doi:10.1073/pnas.95.25.14848 .
• Niemitz, Carsten (1984). Macdonald, D., ур. The Encyclopedia of Mammals. New York: Facts on File. стр. 338–339. ISBN 978-0-87196-871-5.
• Rosa, M. G.; Pettigrew J. D.; Cooper H. M. (1996). „Unusual pattern of retinogeniculate projections in the controversial primate Tarsius”. Brain, Behavior and Evolution. 48 (3): 121—129. PMID 8872317. doi:10.1159/000113191.
• Collins, C. E.; Hendrickson, A.; Kaas, J. H. (2005). „Overview of the visual system of tarsius”. The Anatomical Record Part A: Discoveries in Molecular, Cellular, and Evolutionary Biology. 287 (1): 1013—1025. PMID 16200648. doi:10.1002/ar.a.20263 .
• Ramsier, Marissa A.; Cunningham A.J.; Moritz G.L.; Finneran J.J.; Williams C.V.; Ong P.S.; Gursky-Doyen S.L.; Dominy N.J. (2012). „Primate communication in the pure ultrasound”. Biology Letters. 8 (4): 508—11. PMC 3391437 . PMID 22319094. doi:10.1098/rsbl.2011.1149.

Спољашње везе

• Philippine Tarsier Foundation
• Tarsier.org Архивирано на сајту (16. јануар 2022), an international research and conservation project
• Tarsiers (Tarsiidae) на сајту (архивирано октобар 15, 2004), Singapore Zoological Gardens Docents, 2000
• Gron, Kurt J. (јул 2008). „Primate Factsheets: Tarsier (Tarsius) Taxonomy, Morphology, & Ecology”. National Primate Research Center, University of Wisconsin–Madison.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tarsier UK, Charitable Organisation for the Philippine Tarsier