1. Afelplanete (npr. Zemlje) 2. perihel planete 3. Sunce.Afel (crvena tačka) i perihel (zelena tačka) donjih ili unutarnjih planeta Sunčevog sistema. Njutnova zamišljena topovska kugla: ukoliko bi top na nekoj uzvisini ispalio kuglu s brzinom manjom od brzine kruženja () ona bi imala putanju ili i pala bi na Zemlju; ukoliko bi kugla išla brzinom kruženja ona bi imala kružnu putanju i kretala bi se stalnom brzinom; ukoliko bi kugla krenula brzinom većom od brzine kruženja ona bi putovala po elipsi ; ukoliko bi kugla krenula brzinom većom od brzine oslobađanja () ona bi putovala po hiperboli i napustila bi Zemlju.
Perihel (grč. : blizina + ἥλιος ili = Sunce) je položaj neke planete (ili bilo kojeg Sunčevog pratioca kao što je planetoid, patuljasta planeta, kometa i drugo) na svojoj eliptičnoj putanji kada je najbliža Suncu (u stvari do Sunčevog središta). Zemlja prolazi kroz perihel svake godine početkom januara i tada je udaljena od Sunca 147 098 291 kilometara (srednja je vrednost udaljenosti Zemlje od Sunca 149,6 miliona kilometara). Udaljenosti perihela planeta iznose: Merkura 46 001 009 km, Venere 107 476 170 km, Marsa 206 655 215 km, Jupitera 740 679 835 km, Saturna 1 349 823 615 km, Urana 2 734 998 229 km, Neptuna 4 459 753 056 km.[6]
Afel (grč. , tj. ili = od + ἥλıος ili = Sunce),[7] tačka u kojoj je planeta (ili bilo koji drugi Sunčev pratilac kao planetoid, patuljasta planeta, kometa i drugi) na svojoj eliptičnoj putanji najudaljeniji od Sunca (u stvari Sunčevog središta). Zemlja prolazi kroz afel svake godine početkom jula i tada je udaljena od Sunca 152 098 233 kilometara. Udaljenosti afela planeta iznose: Merkura 69 817 445 km, Venere 108 942 780 km, Marsa 249 232 432 km, Jupitera 816 001 807 km, Saturna 1 503 509 229 km, Urana 3 006 318 143 km, Neptuna 4 537 039 826 km.[8]
Perigej (prema grč. περίγειος: koji je blizu Zemlje) je najbliža tačka na Mesečevoj stazi (udaljenost Mesečevog perigeja je 363 295 kilometara) ili stazama veštačkih Zemljinih satelita do Zemljinog središta, smeštena na kraju velike ose elipse kojom se satelit kreće relativno prema Zemlji.[9]
Apogej (prema grč. ἀπόγεıος: udaljen od Zemlje) je najudaljenija tačka na Mesečevoj stazi (405 503 kilometara) ili stazama veštačkih satelita do Zemljinog središta.[10]
Periaster
Glavni članak: Periaster
Periaster ili periastron (grč. : blizu + ἀστήρ ili ἄστρον: zvezda), tačka na eliptičnoj stazi zvezde u dvojnom sistemu koja je najbliža središtu mase i drugoj zvezdi.[11]
Apoaster
Glavni članak: Apoaster
Apoaster ili apoastron (grč. : daleko + ἀστήρ ili ἄστρον: zvezda) je tačka na eliptičnoj stazi zvezde u dvojnom sistemu koja je najudaljenija od središta mase i od druge zvezde.[12]
Matematičke formule
Kepleroviorbitalni elementi: tačka je u pericentru, tačka je u apocentru, i crvena linija između njih je linija apside.
Ove formule karakterišu pericenter i apocenter orbite:
Pericenter
Maksimalna brzina, , na minimalnom (pericentar) rastojanju, .
Apocenter
Maksimalna brzina, , na maksimalnom (apocenter) rastojanju, .
Since the Sun, Ἥλιος in Greek, begins with a vowel (H is the long ē vowel in Greek), the final o in "apo" is omitted from the prefix. =The pronunciation "Ap-helion" is given in many dictionaries Архивирано децембар 22, 2015 на сајту , pronouncing the "p" and "h" in separate syllables. However, the pronunciation /əˈfiːliən/ Архивирано јул 29, 2017 на сајту is also common (e.g.,McGraw Hill Dictionary of Scientific and Technical Terms, 5th edition, 1994, p. 114), since in late Greek, 'p' from ἀπό followed by the 'h' from ἥλιος becomes phi; thus, the Greek word is αφήλιον. (see, for example, Walker, John, A Key to the Classical Pronunciation of Greek, Latin, and Scripture Proper Names, Townsend Young 1859 Архивирано септембар 21, 2019 на сајту , page 26.) Many dictionaries give both pronunciations
PerimelasmaАрхивирано фебруар 25, 2019 на сајту , by Geoffrey Landis, first published in Asimov's Science Fiction, January 1998, republished at Infinity Plus
Murray, Carl D.; & Dermott, Stanley F. (1999); Solar System Dynamics, Cambridge University Press, Cambridge, GB
Plummer, Henry C. K. (1960); An Introductory Treatise on Dynamical Astronomy, Dover Publications, New York, NY (Reprint of the 1918 Cambridge University Press edition)
T.L. Hill, An Introduction to Statistical Thermodynamics (Addison Wesley, London, 1960)
T.A. Witten, and P.A. Pincus, Structured Fluids (Oxford University Press, Oxford, 2004)
Forces, Growth and Form in Soft Condensed Matter: At the Interface between Physics and Biology, ed. A.T. Skjeltrop and A.V. Belushkin, (NATO Science Series II: Mathematics, Physics and Chemistry, 2009)
Frenkel, Daan. (1987-09-10). „Onsager's spherocylinders revisited”. The Journal of Physical Chemistry. American Chemical Society (ACS). 91 (19): 4912—4916. ISSN0022-3654. doi:10.1021/j100303a008. hdl:1874/8823.
Vieillard‐Baron, Jacques (1972-05-15). „Phase Transitions of the Classical Hard‐Ellipse System”. The Journal of Chemical Physics. AIP Publishing. 56 (10): 4729—4744. ISSN0021-9606. doi:10.1063/1.1676946.
Perram, John W.; Wertheim, M.S. (1985). „Statistical mechanics of hard ellipsoids. I. Overlap algorithm and the contact function”. Journal of Computational Physics. Elsevier BV. 58 (3): 409—416. ISSN0021-9991. doi:10.1016/0021-9991(85)90171-8.
.svg)
