Адаптација или прилагођавање је навикавање организма средини — околини.[1] Сваки организам јесте у динамичном односу са својом околином тежећи да се одржи у животу. Адаптација је начин на који се организам одржава у животу у промењивим животним околностима.[2][3][4][5]
Адаптација може бити: а) пасивна, где организам мења своја функционална својства сходно променама у животној околини, б) активна, где организам напушта неодговарајућу околину и насељава ону која му одговара, и в) активна, где организам мења околину и прилагођава је својим потребама. У биологији се још разликује: онтогенетска адаптација - прилагођавање јединке, и филогенетска адаптација - прилагођавање врсте кроз еволуцију. У физиологији и психологији под адаптацијом се подразумева способност чула да не реагују на дуготрајне, не прејаке чулне подражаје. Тиме се чулни органи растерећују и ослобађају извесних иритирајућих подражаја из средине. У техници, адаптација означава такву активност којом се техничка средства и техничка средина преуређују како би остварили неку нову функцију или ранију функцију која се временом услед рада пореметила. У друштвеним наукама адаптација се користи у више значења, а најчешће да би се означило прилагођавање понашања субјекта друштвеним стандардима у коју се интегрише. У ергономији су актуелна сва значења појма адаптације.
Историја
Адаптација је уочљива животна чињеница коју су филозофи и историчари природе прихватили од античких времена, независно од њихових погледа на еволуцију, али њихова објашњења су се разликовала. Емпедокле није веровао да прилагођавање захтева коначни узрок (сврху), али је мислио да је „дошло природно, пошто су такве ствари преживеле“. Аристотел јесте веровао у коначне узроке, али је претпоставио да су врсте фиксне.[6]
У природној теологији прилагођавање је тумачено као дело божанства и као доказ постојања Бога.[7]Вилијам Пејли је веровао да су организми савршено прилагођени животима који су водили, што је аргумент који је засенио Готфрида Вилхелма Лајбница, који је тврдио да је Бог створио „најбољи од свих могућих светова“. Волтерова сатира Др. Панглос[8] је пародија на ову оптимистичку идеју, а Дејвид Хјум је такође био против дизајна.[9]Бриџвотерски трактати су производ природне теологије, иако су неки од аутора успели да представе своје дело на прилично неутралан начин. Серију је исмевао Роберт Нокс, који је имао квазиеволуциона гледишта, као Билгевотерске трактате. Чарлс Дарвин је прекинуо традицију наглашавајући мане и ограничења која су се јављала у животињском и биљном свету.[10]
Жан-Батист Ламарк је предложио тенденцију да организми постану сложенији, померајући се на лествици напретка, плус „утицај околности“, који се обично изражава као „употреба и неупотреба”.[11] Овај други, помоћни елемент његове теорије је оно што се данас назива ламаркизам, протоеволуциона хипотеза о наслеђивању стечених карактеристика, намењена да објасни адаптације природним средствима.[12]
Други историчари природе, као што је Буфон, прихватили су адаптацију, а неки су такође прихватили еволуцију, не изневши своје мишљење о механизму. Ово илуструје стварну заслугу Дарвина и Алфреда Расела Воласа, и секундарних личности као што је Хенри Волтер Бејтс, за изношење механизма чији се значај раније само назирао. Један век касније, експерименталне теренске студије и експерименти у узгоју које су спровели научници као што су Е. Б. Форд и Теодосије Добжански дали су доказе да природна селекција није била само 'мотор' иза адаптације, већ је била много јача сила него што се раније мислило.[13][14][15]
Dobzhansky T.: Genetics of the evolutionary process. Columbia, New York. Dobzhansky, Theodosius (1970). Genetics of the Evolutionary Process. Columbia University Press. ISBN978-0-231-02837-0.
Campbell N. A.: Biology. The Benjamin/Cummings Publishing Comp., Inc., Menlo Parc (CA), USA. Campbell, Neil A. (1996). Biology. Benjamin/Cummings Publishing Company. ISBN978-0-8053-1957-6.
Bowler P. J.: Evolution: the history of an idea, University of California Press, Los Angeles. Bowler, Peter J. (2003). Evolution: The History of an Idea (3rd изд.). University of California Press. ISBN978-0-520-23693-6.
See, for example, the discussion in Bowler 2003, стр.86–95 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFBowler2003 (help): "Whatever the true nature of Lamarck's theory, it was his mechanism of adaptation that caught the attention of later naturalists." (p. 90)
Orr, H. Allen (фебруар 2005). „The genetic theory of adaptation: a brief history”. Nature Reviews Genetics. 6 (2): 119—127. PMID15716908. S2CID17772950. doi:10.1038/nrg1523.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Литература
Allin, Edgar F.; Hopson, James A. (1992). „Evolution of the Auditory System in Synapsida ("Mammal-Like Reptiles" and Primitive Mammals) as Seen in the Fossil Record”. Ур.: Webster, Douglas B.; Fay, Richard R.; Popper, Arthur N. The Evolutionary Biology of Hearing. Springer-Verlag. стр.587—614. ISBN978-0-387-97588-7. OCLC23582549. doi:10.1007/978-1-4612-2784-7_37. "Based on a conference held at the Mote Marine Laboratory in Sarasota, Fla., May 20–24, 1990."
Barrett, Paul H.; Gautrey, Peter J.; Herbert, Sandra; ., ур. (1987). Charles Darwin's Notebooks, 1836–1844: Geology, Transmutation of Species, Metaphysical Enquiries. Cornell University Press. ISBN978-0-521-09975-2. OCLC16224403.
Carpenter, G.D. Hale; Ford, E. B. (1933). Mimicry. With a Section on Its Genetic Aspect by E. B. Ford. Methuen's Monographs on Biological Subjects. Methuen. OCLC875481859.
Dobzhansky, Theodosius (1968). „On Some Fundamental Concepts of Darwinian Biology”. Ур.: Dobzhansky, Theodosius; Hecht, Max K.; Steere, William C. Evolutionary Biology. 2. Appleton-Century-Crofts. стр.1—34. ISBN978-1-4684-8096-2. OCLC24875357. doi:10.1007/978-1-4684-8094-8_1.
Dobzhansky, Theodosius (1970). Genetics of the Evolutionary Process. Columbia University Press. ISBN978-0-231-02837-0. OCLC97663.
Hull, David L. (1982). „Philosophy and biology”. Ур.: Fløistad, Guttorm. Philosophy of Science. Contemporary Philosophy: A New Survey. 2. Martinus Nijhoff Publishers; Springer Netherlands. ISBN978-90-247-2518-2. OCLC502399533. doi:10.1007/978-94-010-9940-0.
Huxley, Julian (1942). Evolution: The Modern Synthesis. Allen & Unwin. OCLC1399386.
Margulis, Lynn; Fester, René, ур. (1991). Symbiosis as a Source of Evolutionary Innovation: Speciation and Morphogenesis. MIT Press. ISBN978-0-262-13269-5. OCLC22597587. "Based on a conference held in Bellagio, Italy, June 25–30, 1989"
Miller, Geoffrey (2007). „Brain Evolution”. Ур.: Gangestad, Steven W.; Simpson, Jeffry A. The Evolution of Mind: Fundamental Questions and Controversies. Guilford Press. ISBN978-1-59385-408-9. OCLC71005838.
Moon, Harold Philip (1976). Henry Walter Bates FRS, 1825-1892: Explorer, Scientist, and Darwinian. Leicestershire Museums, Art Galleries, and Records Service. ISBN978-0-904671-19-3. OCLC3607387.
Patterson, Colin (1999). Evolution. Comstock Book Series (2nd illustrated, revised изд.). Cornell University Press. ISBN978-0-8014-8594-7. OCLC39724234.
Price, Peter W. (1980). The Evolutionary Biology of Parasites. Monographs in Population Biology. 15. Princeton University Press. стр.1—237. ISBN978-0-691-08257-8. OCLC5706295. PMID6993919.
Williams, George C. (1966). Adaptation and Natural Selection: A Critique of Some Current Evolutionary Thought. Princeton Science Library. Princeton University Press. ISBN978-0-691-02615-2. OCLC35230452.
Wright, Sewall (1932). „The Roles of Mutation, Inbreeding, Crossbreeding and Selection in Evolution”. Ур.: Jones, Donald F.Proceedings of the Sixth International Congress of Genetics. 1. Genetics Society of America. OCLC439596433.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.