Дугоигличава јела или америчка бела јела (лат. (Gord.) Engelm. – по четинама које су и с лица и с наличја исте боје) је високо четинарско дрво из рода јела са ареалом у северној Америци.
| Дугоигличава јела | |
|---|---|
 | |
| Састојине дугоигличаве јеле око језера Тахо, Калифорнија. | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | |
| Биномно име | |
 | |
| Ареал дугоигличаве јеле. | |
Распрострањеност
Распрострањена је западним пределима Сједињених америчких држава (највише у Калифорнији и Аризони), на надморској висини од 1.000-2.700 м. Понекад се може срести и испод 1.000 м.[1]
Опис врсте
Дугоигличава јела може порасти до 50 м. Крошња је широко купаста, код старијих јединки густа, код млађих ређа. Кора дебла је светлосива, у старости дубоко љуспасто испуцала. Гранчице су жуто до мрко зелене. Пупољци су смоласти, жућкасти, дуги око 6 мм. Четине веома дуге у односу на четине већине других јела – до 7 цм, пљоснате, често повијене, распоређене на грани у два реда. Боја им је сребрнасто-плава или сребрнасто-зелена. Мушке цвасти распоређене дуж гранчица. Шишарице су усправне, седеће, маслинастозелене до пурпурне боје, дуге 7-13 цм.[1]
Услови станишта
Отпорна је на мраз, сушу и ветар. Добро успева на свим земљиштима, чак и на заслањеним и сувим. Расте релативно брзо и може достићи старост од 350 година. Штетне гасове и прашину у ваздуху градских средина одлично подноси. Бочне гране могу у потпуности да замене терминалне, што је чини отпорном и на различита оштећења.[1]
Значај у озелењавању
Дугоигличава јела веома је цењена у озелењавању. Због велике отпорности на услове станишта, посебно у градским срединама, ово је једна од врста у роду јела која се најчешче може срести у на зеленим површинама насељених места. Поред тога, њене изузетно дуге четине необичне боје чине да је многи вртлари убрајају и у најлепше. Сади се као солитерно стабло или у групама, када је њена декоративност још израженија. Такође је незамењива и у комбинацији са другим врстама, где долази до изражаја управо боја.[2]
Варијетети и форме
Од бројних култивара на зеленим површинама најчешће се могу срести:[1]
- Abies concolor ‘Argentea’ – четине готово сасвим сребрне.
- Abies concolor ‘Aurea’ – младе четине златножуте, касније сребрнастосиве.
- Abies concolor ‘Fastigiata’ – гране кратке, што крошњи даје ваљкасту форму.
- Abies concolor ‘Globosa’ – жбунаста форма округласте крошње, пречника око 70 цм.
- Abies concolor ‘Pendula’ – крошња ваљкаста, са гранама повијеним надоле.
- Abies concolor ‘Violacea’ – Крошња густа и збијена, четине сивоплаве.
Галерија
кора младог дрвета
кора старог дрвета
четине
мушке цвасти
шишарице
четине
четине
крошња
.JPG)
.JPG)
.JPG)
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
