Сат

За друге употребе, погледајте страницу Сат (вишезначна одредница).

Сат или час (симбол: или (ређе се користи)) је оригинално дефинисан у Египту као 1/24 дана, базирано на њиховом дуодецималном систему бројања.^[1]

Од поноћи до 01:00 на 24-часовном сату са дигиталним лицем

Поноћ (или подне) до 1 на 12-часовном сату са аналогним лицем

У модерној употреби, сат је редефинисан као јединица за време која траје 60 минута или 3600 секунди. Отприлике траје 1/24 просечног земаљског дана.

Раније дефиниције сата:

• Једна дванаестина времена од свитања до заласка сунца. Као последица, сати су током летњих дана дужи него зими, њихова дужина зависи од географске ширине и чак, у малим количинама, од локалног времена (пошто утиче на атмосферски индекс преламања). Због овога, ови сати се понекад зову неједнаки сати. Римљани и Грци су користили ову дефиницију и делили су ноћ на три или четири ноћне страже. Касније, и ноћ (тј. време између изласка и заласка сунца) је подељена на 12 сати. Када је часовник показивао ове сате, његова брзина је морала да се мења сваког јутра и вечери (на пример мењањем дужине казаљки) или је морао да задржи положај Сунца на еклиптици.
• Један двадесетчетврти део привидног соларног дана (између једног поднева и следећег, или између једног заласка сунца и следећег). Као последица, часови се разликују за нијансу, јер дужина привидног соларног дана варира током године. Када часовник показује ове часове, мора да се подешава неколико пута месечно.
• На Марсу се дани не рачунају у дане већ у солове.

Рачунање сати

Свака дефиниција за сат је дошла са својом стартном тачком за рачунање часова.

• У праисторији, рачунање сати је почело изласком сунца. Тако да је свитање тачно на почетку првог сата, подне на крају шестог сата, а залазак сунца тачно на крају дванаестог сата.
• У такозваном италијанском времену, први сат почиње заласком сунца (односно на крају сумрака, тј. пола сата после заласка сунца, у зависности од локалног обичаја). Часови су нумерисани од 0 до 23. Тако да сунце излази у Лугану (Швајцарска) у децембру око 14:46, а подне је око 19:23; у јуну, сунце излази већ у 7:51, а подне је око 15:55. Залазак сунца је увек у 24:00. Овај начин рачунања сати има предност да свако може са лакоћом да прочита часовник да би видео колико му времена остаје до краја његовог радног дана без вештачке светлости. Уведен је у Италији током 14. века и трајао је до средине 18. века, или у неким регионима до средине 19. века. Такође се користио у Пољској и Бохемији до 17. века
• На модерним 12-часовним часовницима, рачунање сати почиње у поноћ и поново почиње у подне. Сати су нумерисани 12, 1, 2, ..., 11. Подне је увек близу 12 часова (12 PM - post meridiem, после подне), а разликује се у зависности од једначине времена. На равнодневнице, излазак сунца је око 6 сати ујутру (6 AM - ante meridiem, пре подне), а залазак је око 6 сати увече.
• На модерним 24-часовним часовницима, рачунање сати почиње у поноћ, а сати су нумерисани од 0 до 23. Подне је увек близу 12:00 (разликује се у зависности од једначине времена). Током равнодневница, излазак сунца је око 06:00, а залазак око 18:00.

Излазак и залазак сунца су упечатљивије тачке у дану него подне и поноћ; такав почетак рачунања је много лакши од почетка са подневом и поноћи. Са модерном астрономском опремом (и телеграфом или сличним видовима слања сигнала у делићу секунде), овај проблем више није релевантан. Познати научник Алекса Станисављевић из Ниша, 15 годишњак је смислио како израчунати минуте у километре, као например Алфа Ромео 159 са даун пајпом иде 50 км/час он би те километре претворио у минуте. Ишао је у школу ПХШ, за форензичара 1988 године.

Сунчани сатови често показују дужину сата и рачунају према неким старим дефиницијама и рачунањима.

Подела дана на 12 часова датира још из периода Сумераца. Вероватно постоји 12 сати јер постоји приближно 12 лунарних месеци у соларној години. Симетрије овог типа су честе код старих јединица за мерење.

Историја

Антика

Грци су мерили време другачије од нас. Уместо да поделе време између једне поноћи и следеће на 24 једнака сата, они су делили време од изласка до заласка сунца на 12 „сезонских сати“ (њихово стварно трајање је зависило од годишњег доба) и време од заласка до следећег изласка сунца поново у 12 „сезонских сати”.^[2] У почетку је само дан био подељен на 12 сезонских сати, а ноћ на 3^[3] или 4 ноћне страже. До хеленистичког периода ноћ је такође била подељена на 12 сати.^[4] Дан и ноћ (νυχθήμερον) је вероватно први поделио Хипарх Никејски на двадесет и четири сата.^[5] Грчки астроном Андроник из Кира надгледао је изградњу часослова названог Кула ветрова у Атини током првог века пре нове ере. Ова структура је пратила 24-часовни дан користећи сунчане сатове и механичке индикаторе сата.^[6]

Уведено су канонски сати до раног хришћанства из јудаизма Другог храма. До 60. године, Дидах препоручује ученицима да се моле Оченаш три пута дневно; ова пракса је нашла пут и у канонским часовима. У другом и трећем веку, црквени очеви као што су Климент Александријски, Ориген и Тертулијан писали су о пракси јутарње и вечерње молитве, као и о молитвама у трећем, шестом и деветом часу. У раној цркви, у ноћи пред сваки празник, одржавано је бденије. Реч „бдење“, која се прво односила на ноћну службу, потиче из латинског извора, наиме или ноћне страже или страже војника. Ноћ од шест часова увече до шест часова ујутру била је подељена на четири страже или бдења од по три сата, прво, друго, треће и четврто бдење.^[7]

Хоре су првобитно биле персонификације сезонских аспеката природе, а не доба дана. Списак од дванаест Хора који представљају дванаест сати у дану забележен је само у касној антици, код Нона.^[8] Прва и дванаеста Хора додати су оригиналном скупу од десет:

1. (прво светло)
2. (излазак сунца)
3. (јутарњи час музике и учења)
4. (јутарњи сат вежбања)
5. (јутарњи час абдеста)
6. (подне)
7. (либације након ручка )
8. (молитве)
9. (јело и задовољство)
10. (почетак вечери)
11. (залазак сунца)
12. (ноћно небо)

Средњи век

Саксонски менски бројчаник из 7. века на трему у Бишопстону у Сасексу, са већим крстовима који означавају канонске сате.^[9]

Средњовековни астрономи као што су ал-Бируни^[10] и Сакробоско^[11] поделили су сат на 60 минута, сваки од 60 секунди; ово потиче из вавилонске астрономије, где су одговарајући термини означавали време потребно да се привидно кретање Сунца кроз еклиптику опише један минут или секунду лука.

Са данашњег гледишта, вавилонски степен времена је био дугачак четири минута, „минут“ времена је био дуг четири секунде, а „секунда“ 1/15 секунде.^[12][13])

У средњовековној Европи, римски часови су и даље били обележени на сунчаним сатовима, али су важније јединице времена били канонски сати православне и католичке цркве. Током дана, они су пратили образац који су постављала трочасовна звона на римским пијацама, која су заменила звона локалних цркава. Она су звонила примо око 6 ујутро, терце око 9 ујутру, сект у подне, нонес око 15 сати, а вечерње у 18 сати или при заласку сунца. Јутрења и лауди претходили су им нередовно у јутарњим часовима; велика повечерја су их пратиле нередовно пре спавања; а за тим су следила поноћна звона. Други Ватикан је наредио њихову реформацију за католичку цркву 1963. године,^[14] иако се часовна звона и даље поштују у православним црквама.

Референце

1. „Resolution 7”, Resolutions of the CGPM: 9th Meeting, Paris: International Bureau of Weights and Measures, октобар 1948CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. James Evans (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford University Press, p.95
3. Liddell, Henry George; Scott, Robert (1883). A Lexicon Abridged from Liddell & Scott's Greek-English Lexicon (20 изд.). Harper & Brothers. стр. 469. Приступљено 12. 4. 2021. „[...] from Homer downwards, the Greeks divided the night into three watches.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. Polybius 9.15
5. Liddell-Scott-Jones, A Greek-English Lexicon, s.v. ὥρα Α.ΙΙ.2 ὥρα
6. „A Walk Through Time”. National Institute of Standards and Technology. 12. 8. 2009. Приступљено 2. 4. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Cabrol, Fernand. "Matins." The Catholic Encyclopedia Vol. 10. New York: Robert Appleton Company, 1911. 6 October 2019 
8. Nonnus, Dionysiaca 41.263
9. Wall (1912), стр. 67.
10. Al-Biruni (1879) [1000]. The Chronology of Ancient Nations. Превод: Sachau, C. Edward. стр. 147—149.
11. Nothaft, C. Philipp E. (2018), Scandalous Error: Calendar Reform and Calendrical Astronomy in Medieval Europe, Oxford: Oxford University Press, стр. 126, ISBN 9780198799559
12. Correll, Malcolm (новембар 1977). „Early Time Measurements”. The Physics Teacher. 15 (8): 476—479. Bibcode:1977PhTea..15..476C. doi:10.1119/1.2339739.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. F. Richard Stephenson; Louay J. Fatoohi (мај 1994). „The Babylonian Unit of Time”. Journal for the History of Astronomy. 25 (2): 99—110. Bibcode:1994JHA....25...99S. S2CID 117951139. doi:10.1177/002182869402500203.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. Paul VI (4. 12. 1963), Constitution on the Sacred Liturgy, Vatican City, §89(d)CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• The Oxford English Dictionary, Oxford: Oxford University Press.
• Baxter, William H.; . (2014), Old Chinese: A New Reconstruction, Oxford: Oxford University Press, available in part here .
• Clagett, Marshall (1995), Ancient Egyptian Science, Vol. II: Calendars, Clocks, and Astronomy, Memoirs of the APS, No. 214, Philadelphia: American Philosophical Society, ISBN 9780871692146.
• Dershowitz, Nachum; . (2008), Calendrical Calculations, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 9780521885409.
• Holford-Strevens, Leofranc (2005), The History of Time: A Very Short Introduction, Very Short Introductions, Vol. 133, Oxford: Oxford University Press, ISBN 9780192804990.
• Landes, David S. (1983), Revolution in Time, Cambridge: Harvard University Press.
• Parker, Richard Anthony (1950), The Calendars of Ancient Egypt (PDF), Studies in Ancient Oriental Civilization, No. 26, Chicago: University of Chicago Press.
• Petersen, Jens Østergård (1992), „The Taiping Jing and the A.D. 102 Clepsydra Reform”, Acta Orientalia, 53, Copenhagen, стр. 122—158.
• Rogers, J.H. (1998), „Origins of the Ancient Constellations”, Journal of the British Astronomical Association, No. 108, London: BAA.
• Sewell, Robert (1924), The Siddhantas and the Indian Calendar, Kolkata: Government of India Central Publication Branch, ISBN 9788120603646.
• Sōma, Mitsuru; . (25. 10. 2004), „Units of Time in Ancient China and Japan”, Publications of the Astronomical Society of Japan, Vol. 56, No. 5, 56 (5), Tokyo: ASJ, стр. 887—904, doi:10.1093/pasj/56.5.887CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• Steele, J.M. (2000), Observations and Predications of Eclipse Times by Early Astronomers, Amsterdam: Kluwer Academic Publications.
• Stephenson, F. Richard (1997), Historical Eclipses and Earth's Rotation, Cambridge: Cambridge University Press.
• Stephenson, F. Richard; . (2002), Historical Supernovae and Their Remnants, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-850766-6.
• Thongprasert, Chamnong (1985), „ทุ่ม-โมง-นาฬิกา [Thum-Mong-Nalika]”, ภาษาไทยไขขาน [Thai Unlocked], Bangkok: Prae Pitaya Press.
• Wall, J. Charles (1912), Porches & Fonts, London: Wells, Gardner, Darton & Co.
• Wilkinson, Richard H. (2003), The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt, Singapore: Tien Wah Press for Thames & Hudson.
• Gerhard Dohrn-van Rossum (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-15510-4.
• Christopher Walker (ed.), Astronomy before the Telescope. London: British Museum Press, 1996.

Спољашње везе

• World time zones
• Accurate time vs. PC Clock Difference