Хестија

Хестија (грч. ), кћерка титана Хрона и његове жене Реје,^[1] богиња је домаћег огњишта^[2], породице и архитектуре. Чим се родила, отац Хрон ју је прогутао, као и њену браћу и сестре — Деметру, Херу, Хада, Посејдона — јер се бојао да ће се они побунити против њега и свргнути га са власти. Али, као божанско биће Хестија је живела у утроби свог оца све док је није ослободио њен најмлађи брат Зевс, који је избегао судбину своје браће и сестара тако што га је мајка Реа кришом родила у пећини на острву Криту.

Хестија

Хестија, Египатска таписерија, 6. век

Ова богиња је била оличење породичног дома, а затражила је од свог брата Зевса да заувек остане девица^[3], иако су је Посејдон и Аполон тражили за супругу. Њен смирени живот и стабилан положај у Кући на Олимпу, разлог је, што се не помиње ни у каквом догађају, за разлику од осталих богова. Своје мјесто на Олимпу је уступила богу вина, Дионису.

Хестија је примила прву понуду за сваку жртву у домаћинству. У јавном домену, огњиште пританеj функционисало је као њено званично светилиште. Са оснивањем нове колоније, пламен из Хестијиног јавног огњишта у матичном граду био би однесен у ново насеље. Њен римски еквивалент је Веста.^[4] Херодот изједначава скитску Табити са њом. Зороастријска света ватра (атар) Сасанида у Адхур Гушнаспу такође је изједначена са Хестијом у радовима Прокопија.^[5]

Митологија

Порекло

Хестија држи грану чедног дрвета, црвенофигуралног киликса, који се приписује Олтосу, Тарквиниј nационални музеј.

Хестија је богиња прве олимпске генерације. Она је најстарија ћерка титана Реје и Крона и сестра Деметере, Хада, Хере, Посејдона и Зевса. Одмах по њиховом рођењу, Крон је прогутао сву своју децу (Хестија је била прва која је прогутана) осим последњег и најмлађег, Зевса, којег је Реа спасила. Зевс је приморао Крона да поврати његову браћу и сестре и повео их у рат против њиховог оца и осталих Титана.^[6] Као „прва која је прождрана … и последња поново била слободна”, Хестија је стога најстарија и најмлађа ћерка; ова митска инверзија се налази у Хомеровој химни Афродити (700. п. н. е.).^[7]

Зевс је доделио Хестији дужност да храни и одржава ватру олимпијског огњишта масним, запаљивим деловима животињских жртава боговима.^[8] Где год се кувало јело или палила жртва, она је тако имала свој део части; такође, у свим храмовима богова, она има део части. „Међу свим смртницима била је поглаварка богиња”.^[9]

Богиња девица

Богови Посејдон и Аполон (њен брат и нећак) су се заљубили у Хестију и борили се за њену руку у браку. Али Хестија није желела ни једног ни другог, те је уместо тога отишла код Зевса и заклела се великом заклетвом да ће остати девица за сва времена и да се никада неће удати. У Хомеровој химни Афродити, Афродита је описана да „нема моћи” над Хестијом.^[10]

Статус и атрибути

У Атини, „у Платоново време”, примећује Кенет Дортер,^[11] „постојало је неслагање у списку дванаест главних богова у погледу тога да ли су Хестија или Диониз укључени са осталих једанаест. Њихов олтар на агори, на пример, укључивао је Хестију, али је на источном фризу Партенона уместо ње Дионис.” Међутим, огњиште је било непокретно и "нема приче о томе да је Хестија „икад била уклоњена из свог сталног пребивалишта”.^[12] Баркерт примећује да „Пошто је огњиште непомично Хестија не може да учествује чак ни у процесији поворке богова, а камоли осталим лудостима Олимпијца”.^[13]

Хестија на северном подножју Сифнијске ризнице, 6. век пре нове ере, Археолошки музеј Делфи, Грчка.

Традиционално, Хестија је одсутна у древним приказима Гигантомахије, јер је она та која мора да одржи кућне ватре док су други богови одсутни.^[14] Ипак, о њеном могућем учешћу у борби против дивова сведочи натпис на северном фризу Сифнијске ризнице у Делфима; Бринкман (1985) предлаже да се словни трагови једне од две богиње одмах поред Хефеста рестаурирају као „Хестија”, иако други могући кандидати укључују Деметру и Персефону, или две од три Мојре.^[15][16]

Сматра се да њен митографски статус прворођене Реје и Крона оправдава традицију у којој се Хестији приноси мали принос пре било какве жртве („Хестија је прва”), иако то није било универзално међу Грцима. У Одисеји 14, 432—436, одани свињар Еумеј почиње гозбу за свог господара Одисеја тако што је чупао чуперке с главе вепра и бацао их у ватру уз молитву упућену свим силама, а затим је месо исекао на седам једнаких делова: „један је оставио на страну, узричући молитву шумским нимфама и Хермесу, Мајином сину.”^[17]

Родослов

Референце

1. Graves, Robert (1960). „The Palace of Olympus”. Greek Gods and Heroes. Garden City, N.Y., Doubleday.
2. Batrnek, Jelena (2013). „Grčke djevičanske božice”. Essehist 5, Br. 5 (2003). 5 (5): 26—31.
3. „Hestia”. Greek Gods and Goddesses. Приступљено 17. 1. 2019.
4. Hughes, James (1995). Larousse Desk Reference Encyclopedia., p. 215. Larousse/The Book People.
5. Procopius, History of the Wars, Book II, XXIV
6. Hesiod, Theogony 453 ff.
7. Kerenyi, p. 91.
8. Kajava, pp. 1—2.
9. Homeric Hymn to Aphrodite (5) 32
10. Homeric Hymn to Aphrodite (5), 21—32
11. Dorter, K. (1971). „Imagery and Philosophy in Plato's Phaedrus”. Journal of the History of Philosophy, 9 (3), 279—288 (July 1971).
12. Kerenyi, p. 92
13. Burkert, p. 170.
14. Smith, Tyler Jo; Plantzos, Dimitris (18. 6. 2018). A Companion to Greek Art. Wiley Blackwell. стр. 409. ISBN 978-1-4051-8604-9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
15. „Delphi, Siphnian Treasury Frieze--North (Sculpture)”. www.perseus.tufts.edu. Tufts University. Приступљено 25. 12. 2022.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
16. Schefold, Karl; Giulianipage, Luca (3. 12. 1992). Gods and Heroes in Late Archaic Greek Art. Превод: Alan Griffiths. Cambridge University Press. стр. 59. ISBN 0-521-32718-0.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
17. Robert Fagles' translation
18. Овај графикон је заснован на Хесиодовој Тегонији, ако није другачије назначено.
19. According to Homer, Iliad 1.570–579, 14.338, Odyssey 8.312, Hephaestus was apparently the son of Hera and Zeus, see Gantz, p. 74.
20. According to Hesiod, Theogony 927–929, Hephaestus was produced by Hera alone, with no father, see Gantz, p. 74.
21. According to Hesiod, Theogony 886–890, of Zeus' children by his seven wives, Athena was the first to be conceived, but the last to be born; Zeus impregnated Metis then swallowed her, later Zeus himself gave birth to Athena „from his head”, see Gantz, pp. 51–52, 83–84.
22. According to Hesiod, Theogony 183–200, Aphrodite was born from Uranus' severed genitals, see Gantz, pp. 99–100.
23. According to Homer, Aphrodite was the daughter of Zeus (Iliad 3.374, 20.105; Odyssey 8.308, 320) and Dione (Iliad 5.370–71), see Gantz, pp. 99–100.

Литература

• Gantz, Timothy (1996). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Johns Hopkins University Press., Two volumes:. 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1). 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
• Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
• Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, Ph.D. in two volumes. Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
• Homer; The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes. Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. Online version at the Perseus Digital Library.
• Kajava, Mika. „Hestia Hearth, Goddess, and Cult”, Harvard Studies in Classical Philology 102 (2004): 1—20.
• Friedlander, Paul (1945). Documents of Dying Paganism. University of California Press..
• Burkert, Walter (1985). Greek Religion. Harvard University Press.. .
• Diodorus Siculus, Bibliotheca Historica. Vol 1-2. Immanel Bekker. Ludwig Dindorf. Friedrich Vogel. in aedibus B. G. Teubneri. Leipzig. 1888—1890. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
• Kerényi, Karl, The Gods of the Greeks, Thames and Hudson, London, 1951. Internet Archive.
• Nagy, Gregory (1990). Greek Mythology and Poetics. Cornell University Press. ISBN 0-8014-8048-5.
• Ovid, Ovid's Fasti: With an English translation by Sir James George Frazer, London: W. Heinemann LTD; Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1959. Internet Archive.
• Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library.
• Pindar, Odes, Diane Arnson Svarlien. 1990. Online version at the Perseus Digital Library.
• Stephenson, Hamish (1985). The Gods of the Romans and Greeks.. NYT Writer.
• West, M. L. (2007). Indo-European Poetry and Myth. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928075-9..
• Bremmer, Jan. N. (2010). Ogden, ур. A Companion to Greek Religion. Wiley-Blackwell. стр. 134. ISBN 978-1-4443-3417-3.

Спољашње везе