From Wikipedia, the free encyclopedia
Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852 — Београд, 15. јул 1925) био је српски национални радник и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну.[1] Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.
Тодор Станковић | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Тодор Станковић |
| Датум рођења | 13. фебруар 1852. |
| Место рођења | Ниш, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 15. јул 1925. (73 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина СХС |
Рођен је 13. фебруарa 1852. у Нишу. Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Био је Станковић омиљен и уважен нарочито у Нишу. Деловао је као генерални конзул, срески начелник и народни посланик много година. При војсци је био резервни коњички потпуковник. Истакнути је српски национални радник у Старој Србији и Македонији. Носилац је више домаћих и страних одликовања. Примио је 1903. године као резервни коњички мајор "Медаљу за војничке врлине".[2] Одликован је 1921. године орденом Св. Саве првог степена.[3]
Октобра 1927. године свечано су пренети посмртни остаци Тодора и његове супруге Персиде, из Београда у Ниш. Тамо су обоје сахрањени у породичној гробници.[4]
У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа "Призрен“.[1] Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова била основана Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе.[1]
Био је један од чланова нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака.[1] Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци.[1]
По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана.[1] Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринковић убијен је након само неколико месеци службе.[1] Тодор Станковић је јуна 1890. по налогу српског конзулата у Скопљу Владимира Карића преузео дужност конзула у Приштини.[1] Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености. У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима.[1] Наводи пример једнога села, у коме је услед арнаутскога насиља број српских кућа за само 15 година смањен са 50 на 4.[1]
Тодорић је био српски конзул у Скопљу од 24. октобра 1892. до 25. јуна 1895.[1] Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. У то време бугарска егзархија је била одвојена од цариградске патријаршије, која није признавала одвојену бугарску цркву. Бугарска егзархија је због служења на словенском језику придобијала становништво у Македонији. Тодоровић је предложио стратегију да се око статуса митрополита и епископа преговара са цариградском патријаршијом тражећи за Србе само положај епископа, а за упражњени положај митрополита предлажући Грка, кога су Срби поткупљивали новцем.[1] Та стратегија је ишла најпре на одобравање српском министру, а онда и краљу. Након одобрења стратегија је успешно спроведена, па су Срби добили епископе у скопској, струмичкој и велешко-дебарској епархији.[1] Српска црква је тада добила много јачи ослонац у заустављању великога наступа бугарске егзархије.
По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. године. Арбанашка насиља су се наставила толиким интензитетом, да је Станковић сматрао да само нада у скоро ослобођење задржава народ. Предлагао је да се ступи у контакт са истакнутим албанским вођама и да их се приволи на сарадњу, а онда је сам успоставио добре контакте са око 40 њихових првака.[1] Са конзулскога положаја опозван је 1898. године. Током 1903. по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену.
Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату са коњичким одредом први улази у Приштину 9. октобра 1912.[1] У Другом балканском рату са II пуком стараца осваја Белоградчик.[1] Постављен је септембра 1913. године за првог српског управника - командант Белоградчика.[5] Током 1915. командује IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута.[1]
О значају Тодора Станковића треба причати, јер је многе догађаје у којима је учествовао као и своје успомене преточио на папир, а које су штампане у виду књига. На тај начин нам је оставио веома важне доказе и изворе првог реда, којима се данас можемо послужити у борби за истину и спречавању искривљања историјских чињеница од стране одређених интересних група и народа везане превасходно за историју Срба и њихов статус на простору Косова и Метохије и данашње Северне Македоније.[6]
Књиге чији је аутор Тодор Станковић су: Успомене, Путне белешке о Старој Србији 1871-1898, Белешке о Старој Србији – Маћедонији, Грађанима града Ниша – реч господина Тодора Станковића народног посланика.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
