Срета Савић

From Wikipedia, the free encyclopedia

Срета Савић

Срета Савић Коља (Сремска Каменица, 23. септембар 1913Београд, 7. септембар 1990) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и публициста.

Укратко срета савић, Датум рођења ...
срета савић
Thumb
Срета Савић (скроз лево) са Савом Оровићем, Данилом Лекићем и др.
Датум рођења(1913-09-23)23. септембар 1913.
Место рођењаСремска Каменица, Аустроугарска
Датум смрти7. септембар 1990.(1990-09-07)(76 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
СупружникЗорка Савић
Члан КПЈ одод новембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411971.
Чингенерал-потпуковник

Одликовања
Орден ратне заставе
Орден Републике са златним венцемОрден заслуга за народ са златним венцемОрден братства и јединства са златним венцем
Орден народне армије са ловоровим венцемОрден партизанске звезде са сребрним венцемПартизанска споменица 1941.
Затвори

Биографија

Рођен је 23. септембра 1913. године у Сремској Каменици, где је завршио основну школу. Потом је у Новом Саду завршио Средњу-техничку школу.[1]

Након окупације Југославије, 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и новембра 1941. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Марта 1942. ступио је у Фрушкогорски партизански одред, а од септембра исте године био је заменик команданта Трећег сремског партизанског одреда, са којим је прешао у источну Босну. На овој дужности остао је све до марта 1943. када се вратио у Срем и преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда. Када је јуна 1943. овај одред прерастао у Трећу војвођанску бригаду, Савић је постао заменик команданта Оперативног штаба НОВ и ПО Војводине. Заједно са Аћимом Груловићем и Слободаном Бајићем 1. јула 1943. реферисао је Врховном штабу НОВ и ПОЈ о ослободилачкој борби у Војводини, након чега је Оперативни штаб преименован у Главни штаб НОВ и ПО Војводине.[2][1]

Дужност заменика команданта Главног штаба Војводине обаваљо је до новембра 1944. када је именован на дужност команданта 51. војвођанске дивизије. Са овом дивизијом учествовао је у борбама у Батинској бици, Вировитичком мостобрану и завршним операцијама за ослобођење Југославије.[2][1]

Након ослобођења Југославије, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Налазио се на дужностима команданта дивизије, помоћника команданта армије, начелника Штаба корпуса, начелника Војно-политичке школе и др. Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Пензионисан је 1971. у чину генерал-потпуковника ЈНА.[2][1] Од децембра 1980. до децембра 1981. године обављао је дужност председника Председништва Покрајинског одбора Савеза удружења Народноослободилачког рата (СУБНОР) Војводине.

Умро је 7. септембра 1990. у Београду.[3] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден Републике првог реда, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден народне армије првог реда, Орден партизанске звезде другог реда и др.[2][1]

Публицистички рад

Бавио се публицистичим радом и објавио више књига на тему Народноослободилачког рата у Војводини:

  • Срем у Народноослободилачкој борби, Београд 1963.
  • Борбе у Срему 1941—1944, Нови Сад 1967.
  • 51. војвођанска дивизија, Београд 1974.
  • Прва војвођанска бригада (коаутор са Ђорђем Васићем), Нови Сад 1979.
  • Народноослободилачки рат и револуција у Војводини (коаутор са Војиславом Милином), Нови Сад 1981.
  • Трећа армија (коаутор са Жарком Атанацковићем), Нови Сад 1981.
  • Неугасиви пламен, Нови Сад 1987.

Референце

Литература

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.