српски писац From Wikipedia, the free encyclopedia
Светозар Влајковић (Београд, 5. јануар 1938) српски је писац.
| Светозар Влајковић | |
|---|---|
 Светозар Влајковић | |
| Датум рођења | 5. јануар 1938. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Држављанство | Србија |
Године детињства провео је под немачком окупацијом на Чубури. Свирао на игранкама џез на гитари да би зарадио за цигарете.
Завршио је Правни факултет на Београдском универзитету, иако је желео да буде лекар. Кад год му се пружила прилика играо је у филмовима главне и споредне улоге.
Запослио се у листу „Борба“ као судски извештач. Ту је разочаран чињеницом да не живи у правном друштву, открио неспојивост теорије коју је учио на факултету и праксе у судовима, што изазива ангст који ће бити присутан у његовим књижевним радовима, и што је разлог преласка из дневног новинарства у Уметнички програм Радио Београда.
При оснивању Трећег програма, 1964. године, позван је у редакцију да се бави емисијама из филозофије и природних наука. После шест година пребацили су га да пише рекламе за фабрику резанаца, јер се "показао политички неподобним за теоријски ниво мишљења".
Године 1971. добија стипендију за проучавање позоришних истраживања у Паризу на Сорбони. Антоан Витез га прима за асистента у Позоришту у Иврy-сур-Сеине. О животу у Паризу ће касније писати у неколико романа.
Године 1972. Радио Београд га позива да преузме уређивање говорног програма на локалној станици "202". Ту остаје до краја свог радног стажа, упркос многим сукобима са колективом.
У 44. години упознао је свог оца, који је био књижевник и кога је разведена мајка држали далеко од њега. Године 1979. жени се по други пут. Као и први, рани, брак, и овај се завршава разводом.
Од 1992. живи са женом чији је лик унео у роман „Ненсолета дела Луна“. Венчали су се у цркви Светог Архангела Михајла у Херцег Новом и настанили у пишчевој родној кући.
Написао је двадесет пет књига прозе и педесетак драма. Сликарством се такође бави од оних дана кад је почео да пише своје књиге и драме.[1]
У почетку, његови романи и приче испуњени су поетском фантастиком. Тадашњи књижевни критичари који су похвалили његове романе замерали су му сувишак маште. Писац је ту критику прихватио као похвалу. Већ тада је писање схватао као сневање у будном стању.[2]
Везаност за фантастику наставља да испољава као приповедач. Тако настају књиге приповедака:
У недостатку тумача своје литературе писац пише две књиге - есејистичке аутобиографије, које су истовремено и једна врста апокрифне историје српске књижевности у протеклих пола века. Објављује их његов први издавач „Просвета“ који се налази на издисају.
Уочи пропасти Нолита овај издавач објављује:
Такође, пред стављање катанца на фирму, некад угледни издавач Рад објављује
Овим књигама Влајковић се придружује писцима који реагују на друштвено-историјски тренутак. Али, као противтежу, објављује и поетско-фантастични роман
Изведена су три позоришна комада Светозара Влајковића:
У овим комадима писац се бави питањима целовитости људскога бића, потрагом за идеалном женом која не постоји, драмом одрастања.
Драмски програм ТВ Београд реализовао је три његова текста:
У специјализованој периодици објављени су позоришни комади:
Неколико десетина драмских текстова објавио је на телевизији и на радију. Нарочиту пажњу посветио је радио-играма за децу и о деци. Добитник је десетак награда на јавним анонимним конкурсима за радио драму. Радио Београд му је доделио плакету за изузетан допринос радиофонији, 2005. Добитник је и прве награде на јавном конкурсу три позоришта (Југословенско драмско позориште у Београду, Народно позориште у Новом Саду, Српско народно позориште у Нишу) за комад Зидање.
Реализована су четири филма за која је сценарио писао Светозар Влајковић:
Као глумац, играо је у филмовима Дејана Ђурковића и Мише Радивојевића, а појавио се и у серији Живојина Павловића „Песма“.
Написао десетак есеја о српским писцима и уметницима са којима је био близак (Љубиша Јоцић, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић, Александар Тишма, Душан Матић и други).
Највећа признања за књижевни и уметнички рад добија од анонимних читалаца који му се јављају.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
