Светлана Мојсов је биохемичарка која ради као ванредни професор-истраживач на Рокфелеровом универзитету. Бави се истраживањем пептидне синтезе. Открила је глукагонолики пептид-1 и расветлила његову улогу у метаболизму глукозе и секрецији инсулина. Њено откриће је искористила фармацеутска компанија Ново нордиск да произведе лекове против дијабетеса и гојазности.
| Светлана Мојсов | |
|---|---|
| Место рођења | Скопље, Југославија |
| Универзитет | Рокфелеров универзитет |
| Институција | Општа болница Масачусетс, Рокфелеров универзитет |
| Тезе | Студије о синтези пептида чврсте фазе: синтеза глукагона (1978) |
Светлана Мојсов је рођена у Југославији где је завршила основне студије физичке хемије на Природно-математичком факултету у Београду.[1] Уписала се на дипломске студије на Рокфелеровом универзитету 1972, где је радила са Робертом Брусом Мерифилдом (Нобелова награда за хемију 1984) на синтези пептида.[1] Прецизније, Мојсов се фокусирала на синтезу глукагона, који се ослобађа у панкреасу. У то време је претпостављено да би глукагон могао да помогне у лечењу дијабетеса типа 2.[тражи се извор]
Током 1980их, Мојсов је прешла у Општу болницу Масачусетса, где је постала начелник одељења за синтезу пептида.[1] Стигла је у ову болницу убрзо након што је Џоел Хабенер клонирао проглукагон испитујући удичарку из Бостонске луке. Мојсов је радила на идентификацији глукагоноликог пептида-1 (ГЛП-1), хормона који се ствара у цревима и доводи до ослобађања инсулина. Аминокиселински низ ГЛП-а је ибо сличан ономе гастричког инхибитирног пептида, инкретина. У покушају да идентификује да ли је специфични фрагмент GLP-1 био инкретин, Мојсов је произвела инкретинско антитело и развила метод за праћење његовог присуства. Прецизније, Мојсов је идентификовала да је сегмент од 31 аминокиселине у ГЛП-1 био инкретин.[2][3] Заједно са Гордоном Виром и Хабенером, Мојсов је показала да мале количине лабораторијски синтетизованог ГЛП-1 могу да доведу до лучења инсулина.[4][5]
Током 1990их, Мојсов се вратила у Њујорк, и на Рокфелеров универзитет у лабораторију Ралфа М. Стајнмана (Ноблеова награда за физиологију или медицину 2011). 1992, група у Општој болници Масачусетса је тестирала ГЛП-1 на људима.[6] Ново нордиск је развио лекове за гојазност и дијабетес који емулирају дејство ГЛП-1.[1][7] На крају, деривати ГЛП-а које је Мојсов синтетизовала су патентирани као пептиди који могу да доведу до ослобађања инсулина, али је Хабенер наведен као једини аутор. Мојсов се борила да и њено име буде укључено у патенте, и Општа болница Масачусетс је на крају прихватила да дода њено име у четири патента, и примила је трећину тантијема за лек током једне године.[1] Наставила је да се бори за признање након што су њени сарадници добили разне награде како су нове верзије ГЛП-1 одобраване и постајале све популарније.[1][8]
- Mojsov, Svetlana; Merrifield, R. B. (1984-12). "An improved synthesis of crystalline mammalian glucagon". European Journal of Biochemistry. 145 (3): 601–605. doi:10.1111/j.1432-1033.1984.tb08599.x. ISSN 0014-2956.
- Nathan, David M; Schreiber, Eric; Fogel, Howard; Mojsov, Svetlana; Habener, Joel F (1992-02-01). "Insulinotropic Action of Glucagonlike Peptide-I-(7–37) in Diabetic and Nondiabetic Subjects". Diabetes Care. 15 (2): 270–276. doi:10.2337/diacare.15.2.270. ISSN 0149-5992
На дипломским студијама, Мојсов је упознала свог будућег мужа, Мишела К. Нусенцвајга.[1]
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
