From Wikipedia, the free encyclopedia
Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету је био студентски покрет, који се борио за побољшање материјалног положаја студената и очување аутономије универзитета. Настао је током двадесетих година века, а његова најјача активност је била током тридесетих година. Био је под снажним утицајем тада илегалне Комунистичке партије Југославије, и своју борбу је током година све више усмеравао против тадашњих власти Краљевине Југославије. Револуционарни студентски покрет деловао је на свим Универзитетима у Југославији, али је најјачи био на Београдском универзитету. Почетком Другог светског рата, већина чланова овог покрета се прикључила Народноослободилачком покрету Југославије, а многи од њих су погинули током рата. У историографији бивше СФРЈ, овај покрет назива се и Напредни студентски покрет.
На Београдском универзитету је у међуратном периоду постојала снажна политичка активност студената. То деловање је било условљено друштвено-политичким дешавањима у земљи и свету, условима на Универзитету, као и материјалним положајем студента. У почетку, током двадесетих година, оно је првенствено било усмерено на очување аутономије универзитета и побољшање материјалног положаја студента. Касније током времена примат над политичким деловањем студента, преузела је тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ), као и њена омладинска организација - Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Тада борба студента све више почиње да прераста у отворену борбу против тадашњег владајућег режима Краљевине Југославије.
Активност студента Београдског универзитета нагло је оживела школске 1931/1932. године. Тада је дошло до оснивања стручних студентских удружења на свим факултетима, али и економско-здравствених и културно-спортских организација, као што су: Удружење студенткиња, Потпорно удружење студента, Студентска задруга „Самопомоћ“, Друштво студента против туберкулозе, Студентска менза, Академско позориште, Академско певачко друштво „Обилић“, Културно удружење „Село“, Студентски летовалишни савез, Студентски спортски савез и др. Њихова делатност била је усмерена на решавање горућих проблема студента, као што су здравствено стање и проблем исхране. Прве мензе основали су о одржавали сами студенти, као и неке спаваонице. Стручна удружења су културни и научни живот обогатила јавним предавањима, трибинама и другим активностима, а уз помоћ донација осниване су библиотеке.
Незадовољство студента изражавано је у штрајковима и демонстрацијама, које су у почетку биле усмерене само против лоших услова живота студента. Током времена КПЈ и СКОЈ су створили широку илегалну мрежу на Универзитету, преко које су све више узимали примат у штрајковима и демонстрацијама студената, а касније су организовали и спопствене демонстрације и штрајкове усмерене против власти. Касније су организовани скупови против фашизма, као и за републиканцима у Шпанији, за време грађанског рата.
Са овим студентским активностима, власт се обрачунавала силом - избацивањем са факултета, хапшењима и затварањима студената. Власт је такође, основала и подстицала рад „Организације националних студента“ (ОРНАС), која је била део „Организације југославенских националиста“ (ОРЈУНА), са жељом да парира револуционарном студентском покрету. Током шестојануарске диктатуре, од 1929. до 1932. године, започето је протеривање студента у родна места. Пошто је већина студента, који су припадали КПЈ и СКОЈ, након протеривања у родно место, тамо настављала са револиционарном активношћу, Влада Богољуба Јевтића је почетком 1935. године основала концентрациони логор у Вишеграду. У овај логор, први ове врсте у Југославији, упућивани су студенти комунисти. Штрајком студената, у којем је у сукобу с полицијом страдао студент Мирко Срзентић, као и притисцима јавности, овај логор је марта 1935. године укинут.
Пошто власт није одустајала од напора да угуши револуционарни студентски покрет, Влада Милана Стојадиновића се почетком 1936. године одлучила за увођење „студентске полиције“. Овај потез власти изазвао је штрајк, који је представљао врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све Универзитете у Југославији. Првог дана штрајка, 4. априла у сукобу с члановима ОРНАС-а страдао је студент Жарко Мариновић, после чега је ова организација укинута. Овај догађај изазвао је бурну рекацију јавности, што је довело до одустајања власти од увођења „студентске полиције“, али и смене дотадашњег ректора Владимира Ћоровића.
Новоизабрани ректор, професор Правног факултета Драгослав Јовановић, признао је допринос студената у одбрани академских слобода и увео нове облике сарадње. Студенти су били више заступљени приликом утврђивања износа школарина и уписнина, приликом организовања наставе и испитних рокова. Тада је покренут и лист „Студент“. Током 1936. године дошло је до јачања и уједињења студентског покрета у Акционом одбору стручних студентских удружења (претеча данашњег Савеза студента Београда), као и другим удружењима. Активисти револуционарног студентског покрета су уочи Другог светског рата развили живу међународну сарадњу, као и везе са другим Универзитетима у Југославији. Због снаге, организације и активности студентског револуционарног покрета, који је био најјачи у Југославији, Београдски универзитет је тридесетих година називан и „црвени универзитет“.
Као главни организатори револуционарног студентског покрета на Београдском универзитету истицали су се студенти - Иво Лола Рибар, Вељко Влаховић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Страхил Пинџур, Милош Минић, Ђуро Стругар, Мирко Томић и др. Студенти Београдског универзитета активно су учествовали у организовању помоћи Шпанској републици, током грађанског рата, од 1936. до 1939. године. Око 40 студента се борило у редовима Интернационалних бригада у Шпанији, а половина њих је погинула. Многи студенти, пре свега активисти и руководиоци револуционарног студентског покрета, од 1941. године учествовали су у Народноослободилачком покрету, као борци и организатори устанка. Велики број је погинуо или страдао у логорима и затворима, а неки су проглашени за народне хероје Југославије. Међу народним херојима било је 208 студената и дипломираних студената Београдског универзитета.
Дан студената Београдског универзитета празнује се 4. априла, у знак сећања на дан када је 1936. године, током студентског штрајка, у сукобу са припадницима „Организације националних студента“ (ОРНАС), погинуо студент права Жарко Мариновић. Штрајк током којег је он погинуо, био је врхунац борбе револуционарног студентског покрета и захватио је све универзитете у Југославији. Као резултат овог штрајка повучен је предлог власти о увођењу студентске полиције и смењен ректор Владимир Ћоровић.
Одлуку о установљењу 4. априла као Дана студента донело је Председништво Универзитетског одбора Савеза студената Београда, 2. априла 1959. године, у оквиру прославе четрдесетогодишњице СКЈ и СКОЈ-а. Дан студената је први пут прослављен 1960. године низом манифестација од 2. до 4. априла. Централна прослава тада је одржана на Коларчевом универзитету, а на Универзитету и факултетима организоване су манифестације, приредбе, разговори са учесницима предратних демонстрација; свечана поворка студената прошла је кроз град, који је за ту прилику био украшен; организовани су маскенбал, излети, спортска такмичења; изашао је свечани број листа „Студент“.
Приликом прославе Дана студента, 4. априла 1966. године, на згради Патолошког института Медицинског факултета, постављена је спомен-плоча Жарку Мариновићу, на којој пише: „4. априла 1936. у борби против ненародног режима пао је на овом месту студент права ЖАРКО МАРИНОВИЋ учесник највећег штрајка студената Београдског универзитета. Студенти Београда, 4. априла 1966“. Залагањем Универзитетског одбора Савеза студената Београда, посмртни остаци Жарка Мариновића, су 15. јуна 1972. године, пренети и сахрањену и Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.
У међуратном периоду, на Београдском универзитету је организовано 123 збора са око 100.000 учесника, 88 демонстрација са преко 40.000 учесника, 22 штрајка и рад је прекидан 13 пута у трајању од 93 дана. Притом је ухапшено око 2.600 студената, рањено око 200, убијено 4, двоје је умрло од последица рањавања, а 6 студената је нестало.
Хронологија важнијих догађаја везаних за Револуционарни студентски покрет Београдског универзитета, од 1931. до 1941. године:
После завршетка Другог светског рата и ослобођења Југославије, нове власти су се са посебном пажњом односиле према учешћу студената Београдског универзитета у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби. Прослављани су јубилеји револуционарне прошлости Универзитета, постављане су спомен-плоче и бисте студената револуционара, страдалих пре и током рата, пре свега народних хероја. Њихова имена давана су студентским домовима, културно-уметничким друштвима и студентским радним бригадама, које су учествовале на Омладинским радним акцијама.
Академско културно-уметничко друштво основано децембра 1945. године, иницијативом Вељка Влаховића, 1948. године добило је име „Бранко Крсмановић“, а друштво основано у Студентском граду 1954. године названо је „Жикица Јовановић Шпанац“.
Крајем марта 1946. године, тадашњи студентски домови су добили нова имена - Дом за студенте „Дом Њ. В. краља Александра I“ у Булевару Револуције (данас Булевар краља Александра) назван је „Иво Лола Рибар“ (2004. године враћен стари назив дому), а дом за студенткиње „Краљица Марија“ у улици 27. марта, добио је име „Вера Благојевић“ (касније је изграђен још један нови дом који је такође понео име Вере Благојевић, па се ти домови данас називају „Вера 1“ и „Вера 2“). Априла 1946. године у згради задужбине Луке Ћеловића Требињца, на углу Карађорђеве и Загребачке улице, основан је студентски дом који је назван „Милован Ђилас“ (овом дому је касније промењен назив у „14. децембар“). Током 1946. године основан је и дом за студенте Пољопривредно-шумарског факултета у Земуну који је добио име „Рифат Бурџовић-Тршо“ (овај дом је касније затворен, а 1959. године студентском дому на Звездари, изграђеном 1948. године, дато је име „Рифат Бурџовић“).
Новоизграђени студентски домови, такође су добијали имена по народним херојима, бившим студентима, као и значајним догађајима везаним за студентски покрет - дом на Вождовцу, основан 1954. године, добио је име „Мика Митровић“; дом на Звездари, основан 1964. године, добио је име „Слободан Пенезић Крцун“; дом на Вождовцу, основан 1965. године, добио је име „4. април“; а дом у Земуну, основан 1978. године, добио је име „Жарко Мариновић“. Априла 1975. године, највећи студентски дом у земљи – Студентски град на Новом Београду, добио је име по Вељку Влаховићу.
Приликом прославе 100-годишњице рођења Светозара Марковића, септембра 1946. године, у дворишту Капетан-Мишиног здања откривена је биста Светозара Марковића (каснија премештена у двориште Универзитетске библиотеке), а Универзитетска библиотека је добила име „Светозар Марковић“ и у њој је постављена спомен-плоча. У зградама Природно-математичког факултета, Медицинског факултета и Техничког факултета, 29. новембра 1949. године постављене су спомен-плоче са именима студената погинулим у рату и народних хероја, са подацима о години рођења и смрти и партијским и војним функцијама пре и током рата. Савета Универзитета је 24. новембра 1951. године, донео одлука да се „физичка сала“ у згради Филозофског факултета назове „Сала народних хероја“ и у њој је постављено 28 медаљона са ликовима истакнутих студената палих у Народноослобдилачкој борби.
У оквиру прославе „четрдесетогодишњице СКЈ и СКОЈ“ постављено је неколико биста и спомен-плоча руководиоцима студентског покрета. Бисте су постављене на Правном факултету Ђоки Ковачевићу, на Природно-математичком факултету Мирку Срзентићу, на Шумарском факултету Момчилу Поповићу, на Вишој педагошкој школи Вељку Дугошевићу, у дому „Вера 1“ Вери Благојевић и у дому на Звездари Рифату Бурџовићу. Спомен-плоче са именима погинулих студената подигнуте су на Шумарском, Ветеринарском и Пољопривредном факултету, а народном хероју Божидару Димитријевићу на Грађевинском факултету. Године 1970. на улазу у дом „Вера 1“ постављена је спомен-плоча станаркама дома које су погинуле у рату, 1978. године у дому „Мика Митровић“ постављена је и спомен-плоча испод бисте, а октобра 1983. у холу нове зграде Машинског факултета постављена је спомен-плоча са именима студената машинства и електромашинства који су погинули у НОБ-у.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
