Пролетерски интернационализам

Пролетерски интернационализам, који се понекад назива и међународни социјализам, је перцепција свих комунистичких револуција као дела једне глобалне класне борбе, а не као одвојених локализованих догађања.^[1][2] Заснива се на теорији да је капитализам светски систем и да стога радничке класе свих народа морају деловати заједно ако желе да га замене комунизмом.^[3]

Пролетерски интернационализам је снажно пригрлио прва комунистичка партија, Савез комуниста, што је било изражено кроз њен слоган Пролетери свих земаља, уједините се!, касније популаризован као Радници света, уједините се! у енглеској књижевности.^[3] Ову идеју је прихватила и бољшевичка партија.^[3] Након формирања Совјетског Савеза, марксистички заговорници интернационализма сугерисали су да би се земља могла користити као „домовина комунизма“ из које би се револуција могла ширити широм света.^[2] Иако је светска револуција деценијама наставила да заузима истакнуто место у совјетској реторици, она више није замењивала домаће бриге на дневном реду владе, посебно након успона Јосифа Стаљина.^[3] Упркос томе, Совјетски Савез је наставио да негује међународне везе са комунистичким и левичарским партијама и владама широм света.^[3] Играла је фундаменталну улогу у успостављању неколико социјалистичких држава у источној Европи након Другог светског рата и подржала стварање других у Азији, Латинској Америци и Африци.^[4] Совјети су такође финансирали десетине побуна које су левичарски герилски покрети широм света водили против колонијалних влада.^[5] Неколико других држава касније је извршило своје обавезе према циљу светске револуције. Куба је често слала интернационалистичке војне мисије у иностранство да би бранила комунистичке интересе у Африци и на Карибима.^[3]

Заговорници пролетерског интернационализма често су тврдили да циљеви дате револуције треба да буду глобални, а не локални – на пример, покретање или одржавање револуција негде другде.^[1] Пролетерски интернационализам је уско повезан са циљевима светске револуције, које треба постићи узастопним или истовременим комунистичким револуцијама у свим народима. Према марксистичкој теорији, успешан пролетерски интернационализам треба да доведе до светског комунизма и на крају комунизма без државности.^[6][7]

Референце

1. Leopold, David (2015). Freeden, Michael; Stears, Marc; Sargent, Lyman Tower, ур. The Oxford Handbook of Political Ideologies. Oxford: Oxford University Press. стр. 20—38. ISBN 978-0198744337.
2. Schwarzmantle, John (2017). Breuilly, John, ур. The Oxford Handbook of the History of Nationalism. Oxford: Oxford University Press. стр. 643—651. ISBN 978-0198768203.
3. Johnson, Elliott; Walker, David; Gray, Daniel (2014). Historical Dictionary of Marxism. Historical Dictionaries of Religions, Philosophies, and Movements (2nd изд.). Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 294. ISBN 978-1-4422-3798-8.
4. Lansford, Thomas (2007). Communism. New York: Cavendish Square Publishing. стр. 9—24, 36—44. ISBN 978-0761426288.
5. MacFarlane, S. Neil (1990). Katz, Mark, ур. The USSR and Marxist Revolutions in the Third World. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 6—11. ISBN 978-0812216202.
6. N.I. Bukharin, Marx's Teaching and its Historical Importance, Chapter 4: The Theory of Proletarian Dictatorship and Scientific Communism in Nikolai Bukharin and Others, Marxism and Modern Thought (George Routledge & Sons Ltd., 1935), page 1-90.
7. Vladimir Lenin, The (1918). State and Revolution: The Marxist Theory of the State & the Tasks of the Proletariat in the Revolution., Chapter V: The Economic Basis of the Withering Away of the State, Collected Works, Volume 25, p. 381-492