Општи избори у Србији 1989.
избори у Србији From Wikipedia, the free encyclopedia
Општи избори у Србији, једној од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одржани су 12. новембра 1989. на којима су изабрани председник председништва Социјалистичке Републике Србије и делегати за Скупштину СР Србије. Избори за делегате су такође били одржани 10. и 30. новембра 1989. Поред општих избора, локални избори су били одржани истовремено. Ово су били први директни избори након усвајања новог Устава Југославије и делегатског изборног система и последњи избори који су спроведени по једнопартијском систему.
,_Flag_of_Serbia_(1947–1992).svg){kind=small} | |||||||||||||||||||||
|
| |||||||||||||||||||||
Председнички избори | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| Излазност | 83,55% | ||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||||||||||||||
Парламентарни избори | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
340 посланичких мандата Скупштине СР Србије 171 мандата потребно за већину | |||||||||||||||||||||
| Излазност | 82,35% | ||||||||||||||||||||
Ово је списак странака које су освојиле мандате. Погледајте потпуне резултате испод. | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
.jpg)
Овим изборима је претходио успон Слободана Милошевића, који је, након што је 1986. године изабран за председника председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије (СКС), збацио свог ментора Ивана Стамболића и Стамболићеве савезнике са кључних функција 1987. године. Милошевић је потом започео антибирократску револуцију, током које власти Црне Горе, Војводине и Косова бивају збачене и замењене Милошевићевим присталицама, и мењање Устава Србије. Након што је Милошевић у мају 1989. именован за председник Председништва СР Србије, за новембар 1989. бивају расписани председнички и парламентарни избори.
Милошевић, Михаљ Кертес, Зоран Пјанић и Мирослав Ђорђевић били су кандидати на председничким изборима на којима је Милошевић убедљиво победио. СКС је такође освојио 303 мандата, што је нето губитак од 20 мандата у односу на изборе 1986. године, а 37 појединаца који нису били чланови СКС-а освојило је остатак мандата у Скупштини. Савез комуниста Југославије је престао да функционише у јануару 1990. године, а након референдума у јулу 1990. Србија је усвојила нови устав којим је установљен вишепартијски систем и смањена овлашћења аутономних покрајина Косова и Војводине. Први вишепартијски избори одржани су у децембру 1990. године.
Позадина
Након Другог светског рата
После Другог светског рата, Комунистичка партија је учврстила власт у Југославији, трансформишући земљу у социјалистичку државу.[1][2] Свака република имала је свој огранака Комунистичке партије, те је Србија имала Комунистичку партију Србије.[3] Савезна партија се преименовала у Савез комуниста Југославије (СКЈ) на свом 6. конгресу 1952. године.[4][5] Њене гране су учинеле исто тако да Комунистичка партија Србије постала је Савез комуниста Србије (СКС).[6][7] Јосип Броз Тито био је председник СКЈ до своје смрти 1980. године.[8]
Након Титове смрти, Југославије се суочила са проблемима око привреде, устава и потенцијалног пораста етничког национализма.[9] Југославија је у почетку спровела мере штедње како би смањила свој дуг.[10] Уместо смањења, током 1980-их је ипак дошло до брзог повећања дуга, инфлације и незапослености.[11] По мишљењу Златоја Мартинова, републике су због кризе „ојачале и постале де факто државе са сопственим оружаним снагама“.[12]:стр. 9 Мартинов је такође рекао да је постепени процес распад Југославије већ започео.[12]:стр. 10 После парламентарних избора 1986. Десимир Јевтић је изабран за премијера Србије.[13]
Успон Слободана Милошевића
Иван Стамболић, председник Градског комитета Савеза комуниста Београда, изабран је 1984. године за преседседник председништва ЦК СКС.[14][15] Сматран као реформиста унутар СКС, Стамболић је био ментор Слободана Милошевића, његовог колеге са Правног факултета Универзитета у Београду.[14][15][16] Након што је 1984. године постао председник председништва ЦК СКС, Стамболић је именовао Милошевића као наследника његове претходне функције, упркос противљењу старијих комунистичких функционера.[14] Милошевић је тада започео формирање фракције чиновника који су му били лојални.[15]
Стамболић је пред парламентарне изборе 1986. најавио да ће се повући са места председника СКС.[17]:стр. 105 Упркос подршци 84 општинска одбора СКС-а, Милошевић је и даље имао снажно противљење унутар странке.[17]:стр. 105, 108 Било је предлога да на изборима за руководство буде више кандидата, мада је Председништво изгласало 12 напрем 8 да се Милошевић предложи за јединог кандидата за председника председништва ЦК СКС.[17]:стр. 106, 110 Милошевић је успешно изабран за председника СКС маја 1986. године, док је Стамболић почео да обавља функцију председника Србије, након што га је изабрало Председништво ЦК СКС.[15][17]:стр. 105, 120 Драгиша Павловић, један од Стамболићевих савезника, постао је председник Градског комитета Савеза комуниста Београда.[15][17]:стр. 118
Милошевић је направио окрет ка популистичком дискурсу у априлу 1987. године.[18][19] Почео је да себе представља као присталица косовских Срба, а током једне посете Косову рекао је Србима да „не сме нико да вас бије”.[15][18][20] Током истог периода, постао је критичнији према Стамболићу и Павловићу, посебно због њиховог умереног става према Косову.[16][21] Милошевић је сазвао седницу ЦК СКС за септембар 1987.[22] На седници је Стамболић покушао да помири Павловића и Милошевића, али је Милошевић ипак наставио да критикује Стамболића и Павловића.[15][23] Павловић и остали Стамболићеви савезници су тада смењени са својих функција.[22] Неки политиколози су седници окарактерисали као државни удар.[24]:стр. 35 Стамболић је после седнице смењен са места председника Србије у децембру 1987.[15][24] Потом се повукао из политике.[14][22]
Почев од 1988. године у Србији и Црној Гори почињу протести, названи антибирократска револуција, у знак подршке Милошевићевом програму централизације.[24]:стр. 41[25] Иако је Милошевић негирао да је директно умешан у протесте, он је заправо имао директан контакт са организаторима.[25] У Црној Гори је руководство било принуђено да поднесе оставку.[25] Заменила ју је промилошевићевска фракција на челу са Момиром Булатовићем.[25][26] Сличан сценарио је уследио убрзо у Војводини и на Косову. У Војводини је Михаљ Кертес посебно постао истакнута личност због изјаве: „Зашто се ви као Срби плашите Србије, кад се ја као Мађар не плашим?“.[27] Социјалистички савез радног народа Србије (ССРНС), организација народног фронта подређена СКС-у,[28][29] предложио је Милошевића на место председника Председништва СР Србије и успешно је именован 8. маја 1989. године.[12]:стр. 15[30][31]
Уставне промене
После антибирократске револуције дошло је до амандмана на југословенски Устав из 1974. године.[32]:стр. 186 Према Уставу из 1974., Косову је дата пуна аутономија и једнак статус гласања као и осталих шест република СФРЈ.[33] После протеста у марту 1989. Милошевић је предложио амандмане које су убрзо прихватиле Скупштина САП Косова и Скупштина СР Србије.[33] Амандманом су укинута овлашћења која су аутономним покрајинама Косово и Војводина добиле Уставом из 1974. године.[32]:стр. 186[33][34]
Изборни систем
Током избора 1989. године, изборни систем Србије био је у складу са уставом из 1974. године.[35] Уместо директног избора чланова Скупштине, грађани су гласали за саставе делегацијских тела. Чланови ових делегацијских тела тада су бирали делегате који су били у Скупштини СР Србије. Систем гласања је био веома сложен и комбиновао је елементе директног, посредног и већинског система гласања.[36]:стр. 24[37]:стр. 63 Право гласа имали су они који су имали 15 или више година, а они који су служили војску у време избора су могли да гласају у својим војним станицама.[38]:стр. 69, 72 Неважећи гласачки листићи уведени су са изборима 1989. године; листић који је био празан или за којег се није могло утврдити за кога се гласало сматрао се неважећим.[38]:стр. 69, 72
Скупштина је била подељена на три већа.[37]:стр. 73–74 Веће удруженог рада имало је 160 делегата, док су Веће општина и Друштвено-политички савет имали по 90 делегата. Делегати потом бирају чланове председништва СР Србије, Савета Републике и члана председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[35] У време избора 1989. Србија је још увек била једнопартијска држава, али су избори 1989. били први непосредни избори одржани од 1974. године.[39]:стр. 69[40][41]
Парламентарни избори одржани су у три одвојена дана: 10, 12. и 30. новембра 1989.[36]:стр. 27 Локални избори су одржани истих дана као и парламентарни избори.[36]:стр. 27 Председнички избори одржани су само 12. новембра.[12]:стр. 15 Бирачка места су била отворена од 07:00 до 19:00.[38]:стр. 71
Политичке странке
У табели испод су наведене политичке партије изабране у Скупштини СР Србије након парламентарних избора 1986. године.[42]:стр. 33 У Већу удруженог рада било је 148 делегата СКС, у Већу општина их је било 88, а у Друштвено-политичком савету 87 делегата СКС.[42]:стр. 33 Већина делегата је била млађа од 50 година.[42]:стр. 33
| Назив | Вођа | Резултати 1986. | ||
|---|---|---|---|---|
| Мандати | ||||
| Савез комуниста Србије | Иван Стамболић | 323 / 340 | ||
| Независни | – | 17 / 340 | ||
Спровођење избора
Након Милошевићевог именовања на место председника председништва СР Србије, расписани су избори да би се одбациле све потенцијалне критике о томе да Милошевићево именовање није „жеља читавог народа“.[12]:стр. 15 Председнички избори су тако послужили као референдум о томе да ли Милошевић треба да остане на месту председника председништва.[12]:стр. 15[38]:стр. 3 СКС је навео да ови избори „треба да покажу да верујемо у политику свог руководства“.[12]:стр. 15 Током избора председник председништва ЦК СКС био је Богдан Трифуновић.[43] У оквиру предизборне кампање у Србији је организовано преко 10.000 конференција делегацијских тела.[38]:стр. 71 Било је 19.478 тела делегације која су имала укупно 346.518 чланова.[36]:стр. 33
Председнички кандидати
На седници ССРНС 1. новембра 1989. Милошевић је формално предложен за председничког кандидата.[38]:стр. 68 Како би председнички избори били перципирани као демократски, ССРНС је на изборе предложио да учествује више кандидата.[12]:стр. 15 Међутим, ниједан кандидат у почетку није желео да ризикује да учествује против Милошевића.[12]:стр. 15 ССРНС је на крају предложио укупно четири кандидата, а то су били Милошевић, Кертес, и професори Зоран Пјанић и Мирослав Ђорђевић.[12]:стр. 15[44]
Резултати
Према извештају Политике из новембра 1989. године, током избора је било отворено 14.855 бирачких места.[38]:стр. 71[40] Званични резултати избора објављени су 20. новембра, осам дана након одржавања истих.[12]:стр. 19
Председнички
Радио-телевизија Београд и Политика су од 13. новембра објављивали излазност и резултате председничких избора.[12]:стр. 16 Саопштено је да је у Куршумлији 99% бирача гласало за Милошевића, а да је у неким селима општине Краљево Милошевић чак освојио све гласове.[12]:стр. 16 Слични резултати забележени су у Качанику док је у Вучитрну Кертес освојио највише гласова.[12]:стр. 17 У региону Санџака, Милошевић је освојио највише гласова.[12]:стр. 17–18 Касније је објављено да је излазност била 83%, а да је Милошевић освојио 80% од свих датих гласова.[12]:стр. 19 Милошевић је такође освојио већину гласова у Централној Србији, па у Војводини, док је на Косову освојио само 25% гласова.[36]:стр. 80 У Београду је Милошевић добио 93% гласова, где је изласнот била 80.3%.[36]:стр. 80
| Кандидат | Странка | Гласови | % | |
|---|---|---|---|---|
| Слободан Милошевић | Савез комуниста Србије | 4.452.312 | 80,36 | |
| Михаљ Кертес | Савез комуниста Србије | 480.924 | 8,68 | |
| Зоран Пјанић | Савез комуниста Србије | 404.853 | 7,31 | |
| Мирослав Ђорђевић | Савез комуниста Србије | 202.627 | 3,66 | |
| Укупно | 5.540.716 | 100,00 | ||
| Укупни гласови | 5.540.716 | – | ||
| Регистровани бирачи/излазност | 6.631.839 | 83.55 | ||
| Извор: Републичка изборна комисија[12]:стр. 19 | ||||
Парламентарни
За парламентарне изборе било је укупно регистровано 6.640.675 бирача који су имали право гласа.[36]:стр. 34 Право гласа је искористило 82% уписаних бирача.[36]:стр. 34 На парламентарним изборима, СКС је освојио 303 посланичких места у Скупштини СР Србије што је 20 мандата мање у односу на парламентарне изборе из 1986. године.[45]:стр. 29 На изборима је такође изабрано 37 кандидата који нису били члан СКС.[45]:стр. 29 У Већу удруженог рада, изабрана су 134 делегата СКС, у Веће оштина изабрано је 84 док у Друштвено-политичком савету изабрано је 85 делегата.[45]:стр. 29
.svg) | ||||||
| Странка | Гласови | % | Мандати | +/– | ||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Савез комуниста Србије | 303 | –20 | ||||
| Независни | 37 | +20 | ||||
| Укупно | 340 | 0 | ||||
| Укупни гласови | 5.486.717 | – | ||||
| Регистровани бирачи/излазност | 6.640.675 | 82,35 | ||||
| Извор: Републичка завод за статистику[36]:стр. 34[42]:стр. 29 | ||||||
Последице
Вођство скупштине
Скупштина СР Србије је конституисана 5. децембра 1989. године. За председника Скупштине изабран је Зоран Соколовић, а за потпредседнике Вукашин Јокановић, Слободан Јањић и Ђорђе Шћепанчевић.[46] Станко Радмиловић је такође био изабран за председника владе, док је 6. децембра Скупштина СР Србије званично прогласила Милошевића за председника председништва.[44][47][48] Радмиловић је био Милошевићев лојалиста.[49]
Распад Савеза комуниста Југославије
Милошевић је 1989. године предложио реформе Савезне скупштине Југославије.[50]:стр. 21 Овим предлозима се успротивила словеначка делегација, која је била за то да састав остане у складу са Уставом из 1974.[50]:стр. 22 Због спора је организован први и једини ванредни конгрес за 1990. годину.[50]:стр. 22[51] 14. конгрес, одржан у Сава центру у Београду, на крају је организован за 20–23. јануар 1990.[50]:стр. 26 Милан Панчевски је председавао над конгресом, на којем је присуствовало преко 1.600 делегата свих шест република и две аутономне покрајине.[51]
Конгрес је почео полемиком Борута Пахора и Миломира Минића, а настављен је Миланом Кучаном који је рекао да Словенци одбацују предложену политику централизације Србије.[50]:стр. 26–27 Цирил Рибичич и словеначка делегација изразили су разочарање првом пленарном седницом 14. конгреса.[50]:стр. 27 Шеф српске делегације Милошевић је предлагао да се уведе систем „један човек – један глас“, али се томе успротивила словеначка делегација, која се залагала за реконструкцију СКЈ и Југославије у конфедерални систем.[51] Уз помоћ делегата Косова, Војводине, Црне Горе и Југословенске народне армије, сви предлози словеначке и босанске делегације су одбијени, док су предлози Србије прихваћени.[51][52]:стр. 83, 84[53]
Словеначка делегација је на другом пленарном заседању напустила Конгрес, наводећи да „не желе бити суодговорни за агонију СК Југославије у којој је воде садашња наметања воље и носиоци тих наметања“.[50]:стр. 28, 29[53] Упркос жељи Милошевића да конгрес настави без словеначке делегације, хрватска делегација, коју је предводио Ивица Рачан, успротивила се томе.[50]:стр. 29[53] Хрватска делегација, којој су се придружиле македонска и босанскохерцеговачка делегација, убрзо је напустила конгрес.[50]:стр. 29[52]:стр. 84[54] Панчевски је прекинуо седницу у 3 ујутру за 23. јануар; 23. јануара прихваћен је остатак предлога Србије.[50]:стр. 29 Трећа пленарна седница 14. конгреса никада није одржана, а СКЈ је престао да постоји.[50]:стр. 29[55]
Уставни референдум 1990.
Док је Србија још била једнопартијска држава, у јулу 1990. организован је референдум о томе да ли да се усвоји нови устав или да се прво одрже вишестраначки избори.[56][57][58] Већина бирача гласала је за усвајање новог устава упркос томе што су косовски Албанци бојкотовали референдум; Устав је усвојен септембра 1990.[57][59][60] Први вишестраначки избори одржани су у децембру 1990. године.[61][62]
Доношењем Устава из 1990. године, аутономне покрајине Косово и Војводина преименоване су у АП Косово и Метохија, односно Аутономну покрајину Војводину, док је Социјалистичка Република Србија преименована у Републику Србију.[60] Моћ покрајина је знатно смањена.[63]:стр. 170[64] Промењен је и изборни систем у Србији; укинут је делегатски систем, Скупштина СР Србије је преименована у Народну скупштину, а број посланичких места смањен на 250.[35] Председник Народне скупштине је био и тај који је расписивао парламентарне и председничке изборе.[35]
Србија је такође постала вишестраначка држава, што значи да су по Закону о политичким организацијама политичке партије могле да се региструју за учешће на будућим изборима.[65]:стр. 9–10[66] СКС се спојио са Социјалистичким савезом радног народа Југославије и створио Социјалистичку партију Србије, док су се као политичке странке регистровале и опозиционе странке, попут Демократске странке, Српског покрета обнове, Народне радикалне странке и Народне сељачке странке.[39]:стр. xx–xix[65]:стр. 11[66][67]
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.