Мозаик

From Wikipedia, the free encyclopedia

Мозаик
Уколико сте тражили српски научно-популарни часопис, погледајте чланак MozaIQ.

Мозаик је сликарска техника украшивања зидова, подова, сводова и купола орнаменталним или фигуралним композицијама састављенима од разнобојних коцкица квадратног или неправилног облика од камена, глазиране керамике, стакла, цигле, седефа, метала или пластике.[1] Ове коцкице (такозване тесаре, лат. tesserae[2]) се, у складу са претходно сачињеним нацртом, утискују у још свеж малтер, гит или цемент, а када се подлога стврдне, мозаик се полира и бруси, што доприноси чврстоћи и трајности дела. У техници мозаика, осим зидних слика, израђују се и иконе, накит, обредне маске.[3]

Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Thumb
Разни примери мозаика. Сваки ред од 3 слике представља стил: старогрчки или римски, византијски и сецесијски

У Србији се од 2016. године одржава културна манифестација Београдски фестивал мозаика.[4]

Историјски развој мозаика

Најстарији познати мозаици датирају још из 8. века пре нове ере,[2] из Месопотамије, одакле су се преко Сирије и Мале Азије ширили на Запад, где се ова техника развила у Грчкој у доба хеленизма, а затим и у римској уметности.[3]

Најстарији мозаици у боји од глинених лоптица пронађени су у Вавилону и потичу из 4. века п. н. е. У 5. веку п. н. е. у Грчкој су израђивани мозаици од белих и црних облутака. Мозаици у боји који су могли да имитирају илузионизам и светлосне ефекте појављују се у доба хеленизма.

У антици су биле познате две технике израдбе мозаика: opus tessellatum (техника слагања коцкица неједнаке величине) и opus vermiculatum (техника слагања коцкица исте величине).[3]

Значајно изражајно средство мозаици су били у римској уметности и то пре свега подни мозаици. Подни мозаик (грчки: λιϑόστρωτον, латински: pavimentum) израђивао се претежно од камених коцкица, а зидни мозаик од стаклених. Инкрустирање (украшавање спољних и унутрашњих зидова плочама од скупоцених материјала[5]) скупоцјенога мермера и разнобојног камења назива се венецијански мозаик, а израђивао се нарочито у доба ренесансе и барока.[3]

Пуни процват мозаик је доживео у ранохришћанској и византијској уметности.[3] Употребом златних плочица мозаици су добили нови карактер и пре свега се користе за украшавање таваница и зидова. Са превазилажењем у периоду тречента опада и интересовање за мозаике. Тек је југендстил донео привремено оживљавање интересовања за мозаик. Осим у сакралном простору у 20. веку уметност мозаика је играла значајнију улогу у социјалистичком реализму и мурализму.

Грчки и Римски

Thumb
Мозаик богојављења Диониса, из Дионисове виле (2. век нове ере) у Диону, Грчка. Сада у Археолошком музеју Дион.
Thumb
Мозаик куће Нептуна (Casa di Nettuno ed Anfitrite, Ins. V) - Декорација триклинијума (трпезарије)
Главни чланак: Римска мозаичка уметност

Шљунковити мозаици из бронзаног доба пронађени су у Тиринту;[6] мозаици из 4. века пре нове ере налазе се у македонској палати-граду Ајга, а мозаик Лепота Драча из 4. века пре нове ере откривен у Драчу, Албанија 1916, рани је фигурални пример; грчки фигурални стил се углавном формирао у 3. веку пре нове ере. Митолошки предмети или призори лова или других потрага за богатима били су популарни као средишта већег геометријског дизајна, са снажно наглашеним границама.[7] Плиније Старији помиње уметника Соса Пергамона по имену описујући његове мозаике хране која је остала на поду након гозбе и групе голубова који пију из чиније.[8] Обе ове теме биле су нашироко копиране.[9]

Грчки фигурални мозаици могли су се копирати или прилагодити сликама, далеко престижнијој уметничкој форми, а стил су Римљани са одушевљењем усвојили тако да су велики подни мозаици обогатили подове хеленистичких вила и римских станова од Британије до Дуре Еуропоса.

Већина забележених имена римских радника у мозаику су Грци, што сугерише да су доминирали висококвалитетним радом широм царства; нема сумње да су већином обичне занатлије били робови. Сјајни подови од мозаика налазе се у римским вилама широм Северне Африке, на местима као што је Картагина, и још увек се могу видети у великој збирци у Бардо музеју у граду Тунису, Тунис.

У грчко-римском мозаику постојале су две главне технике: опус вермикулатум користио је ситне тесере, типично коцке од 4 милиметра или мање, а производио се у радионицама у релативно малим плочама које су транспортоване на место залепљене на привремени носач. Мале тесере дозвољавале су врло фине детаље и приближавале се илузионизму сликања. Често су мале плоче зване амблемати биле уметнуте у зидове или као истицање већих подних мозаика у грубљем раду. Нормална техника била је опус теселатум, коришћењем већих тесера, који су полагани на лицу места.[10] Постојао је изразит домаћи италијански стил који је користио црну боју на белој позадини, што је без сумње било јефтиније од потпуно обојених радова.[11]

У Риму су Нерон и његови архитекти користили мозаике за покривање неких површина зидова и плафона у , изграђеном 64. године нове ере, а зидни мозаици се такође налазе у Помпејима и суседним локацијама. Међутим, чини се да су тек у хришћанско доба фигурални зидни мозаици постали главни облик уметничког изражавања. Римска црква Санта Костанца, која је служила као маузолеј за једну или више царских породица, има и религијски мозаик и украсне мозаике са световном таваницом на округлом своду, који вероватно представљају стил тадашњег украшавања палате.

Мозаици виле Романа дел Казале у близини Пјаца Армерина на Сицилији највећа су збирка касноримских мозаика ин ситу на свету и заштићени су као Унесково место светске баштине. Велика вила рустика, која је вероватно била у власништву цара Максимијана, изграђена је углавном у раном 4. веку. Мозаици су били прекривени и заштићени 700 година клизиштем које се догодило у 12. веку. Најважнији комади су Циркусна сцена, Велика ловачка сцена дуга 64 , Мали лов, Херкулови напори и познате Девојке у бикинију, које приказују жене које се баве разним спортским активностима у одећи која подсећа на бикини 20. века. Перистил, царски станови и терме такође су били украшени украсним и митолошким мозаицима.[12] Други важни примери римске мозаичке уметности на Сицилији пронађени су на Пјаца Виторији у Палерму, где су откривене две куће. Најважније сцене које су тамо приказане су Орфејев мозаик, Лов Александра Великог и Четири годишња доба.

Године 1913, у либијском граду Злитену откривен је Злитенски мозаик, римски мозаик познат по многим сценама са гладијаторских такмичења, лова и свакодневног живота. Године 2000, археолози који су радили у Лептис Магни, Либија, открили су пет шарених мозаика дужине 30 стопа насталих током 1. или 2. века нове ере. Ти мозаици приказују ратника у борби са јеленом, четворицу младића који се рву са дивљим биком на тлу и гладијатора који почива у стању сусталости, зурећи у свог убијеног противника. Мозаици су украшавали зидове хладног базена у купатилу у римској вили. Мозаик гладијатора научници сматрају једним од најбољих примера мозаичке уметности икада виђеног - „ремекделом које је упоредиво по квалитету са Александровим мозаиком у Помпејима”.

Специфичан жанр римског мозаика назван је асаротон (грчки за „неочишћен под”). Он је приказује је у стилу тромп лој остатке гозбе на подовима богатих кућа.[13]

Christian mosaics

Види још

Референце

Литература

Спољашње везе

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.