Ми-4
From Wikipedia, the free encyclopedia
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ми-4 (НАТО класификација ) је вишенаменски хеликоптер средње класе конструисан у ОКБ Миљ. Производио се у Саратову и Казању, а од 1963. године и у Кини, под именом Харбин Z-5 (Чжи-5). Први лет је имао 3. јуна 1952. године, а у оперативну употребу је ушаo већ 1953. Прављен је у разним верзијама као нападачки, санитет, транспортни и противподморнички хеликоптер. Транспортна верзија имала је велика врата у задњем делу трупа предвиђена за укрцавање артиљерије, ракета и мањих возила и могла је да понесе 14 војника под пуном опремом.
| Ми-4 | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Општи подаци | ||
| Намена | вишенаменски | |
| Посада | 2 | |
| Број путника | 12-16 | |
| Порекло |  СССР | |
| Произвођач | Миљ, Москва СССР Фабрика хеликоптера из Саратов, ФХ из Казања Кина Харбин | |
| Пробни лет | 3.06.1952. | |
| Уведен у употребу | 1953. | |
| Повучен из употребе | 2.2.1988. | |
| Статус | неактиван | |
| Број примерака | 3.900 | |
| Димензије | ||
| Пречник носећег ротора | 21,00 | |
| Дужина | 16,85 | |
| Ширина | 2,00 | |
| Висина | 4,40 | |
| Маса | ||
| Маса празног | 5.268 | |
| Максимална маса | 7.800 | |
| Количина горива | 600/800 | |
| Перформансе | ||
| Максимална брзина | 185 | |
| Крстарећа брзина | 140 | |
| Брзина успона | 336 | |
| Врхунац лебдења | 2000 | |
| Врхунац лета | 5000 | |
| Долет | 400 | |
| Погон | ||
| Мотори | Швецов ASh-82V | |
| Врста мотора | радијални 18 цилиндара | |
| Број мотора | 1 | |
| Мах. континуална снага | 1.250 | |
 Портал Ваздухопловство | ||
Хеликоптер Ми-4 конструисан је у кратком временском периоду по директном Стаљиновом наређењу. Иако је сличност са америчким хеликоптерима Сикорски С-55 и С-58 била очигледна руски хеликоптер је био већи и имао је боље перформансе.
Производња је почела 1952. године и до средине шездесетих је произведено око 3500 комада. Постепено је модернизован тако да су дрвени краци ротора на првој серији у даљој производњи замењени металним крацима, а хеликоптер је добио и опрему за ноћно летење.
Хеликоптер Мил Ми-4 је металне, полумонокок конструкције, кога је покретао клипни радијални ваздухом хлађени мотор Швецов ASh-82V смештен у нос хеликоптера. Изнад мотора се налазила пилотска кабина са два члана посаде. Изнад кабине се налазио главни ротор а испод путничко терена кабина на коју се надовезивао реп са управљачким ротором. Капотажа мотора су била једна велика двокрилна врата која када се отворе, сви делови мотора су били приступачни за било какву интервенцију механичара. Механичари су мотор сервисирали са земље, нису им била потребна ни мердевине нити било каква помоћна средства. Преносни механизам од мотора до ротора је ишао задњом страном пилотске кабине. Положај пилотске кабине код овог хеликоптера са становишта услова (удобности) рада посаде је био веома неповољан. Мотор је грејао кабину одоздо, преносни механизам је дрндао са леђа а изнад главе, на само метар изнад кабине зврндао је ротор. Али зато је преглед летелице и њене околне био изванредан пилоти су у кабини седели као у птичијем гнезду. Видели су све и напред и реп, са обе стране хеликоптера, што је веома користило у случајевима употребе хеликоптера за спашавање. Са обе стране кабине постојала су велика врата која су омогућавала лак утовар и истовар терета као и манипулацију са њим. Са задње стране трупа постојала су велика двокрилна врата са рампом за утовар теђких терета (возила, топова, ракета). Ово је постао стандард у градњи свих транспортних и војних хеликоптера.
Главни ротор има четири алуминијске лопатице а репни три. Резервоари за гориво су се налазили испод пода теретне кабине и били су самозаптивајући, уколико дође до било каквог оштећења.
Стајни трап је био система трицикл. Свака од четири ноге стајног трапа (две главне и две носне) имале су амортизер како би се отклонила, или барем смањила, могућност оштећења хеликоптера при грубом слетању. Амортизери су уједно побољшавали стабилност хеликоптера при слетању на нераван терен.
Постојале су три основне верзије Ми-4. Прва верзија Ми 4 (НАТО назив „Hound A”) била је намењена за превоз десантних трупа и била је наоружана митраљезима и невођеним ракетама на носачима на трупу. Летелице у којима су се налазили заповедници десантних трупа биле су опремљене додатним средствима везе. Неке од летелица у оперативној употреби накнадно су опремљене уређајима за електронско извиђање и ометање (НАТО назив „Hound C”).
Противподморничка верзија хеликоптера Ми 4 (НАТО ознака „Hound B”) била је опремљена претраживачким радаром испод носа летелице, МАД-ом (детектором магнетних аномалија) и потапајућим сонаром. У противподморничкој варијанти Ми 4 је био наоружан противподморничким торпедима и дубинским бомбама. У оперативној употреби заменио га је хеликоптер Ми-14.
.jpg)
Окосница транспорне хеликоптерске авијације Варшавског пакта до појаве Ми-8. Поред тога основни је транспортни хеликоптер у Кини, Вијетнаму, Индији, Индонезији, Куби, Алжиру, Египту, Финској, Албанији и многожим другим националним ваздухопловствима.
У наоружању РВ и ПВО Југославије од 1960. до 1976. године било је 24 хеликоптера Ми-4[1][2]. Ови хеликоптери су се показали као веома поуздане летилице у односу на остале хеликоптере који су се тада користили у РВ и ПВО. Заменили су их хеликоптери нове генерације Мил Ми-8.
У Ваздухопловним музејима у Европи се чува 6 примерака ових хеликоптера и то: у Београду, Прагу, Берлину, Кијеву, Монину крај Москве и Кракову. Поред тога један примерак хеликоптера Ми-4 који се производио у Кини чува се у ваздухопловном музеју у Пекингу.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
