Митина школа

Митина школа била је прва школа у Лесковцу.

Историја

Прва тзв. Велика чкоља била је подигнута 1854. године и ова школа се налазила у дворишту цркве Оџаклије и постојала је све до 1922. године. Школа се звала још и Митина школа по популарном учитељу Мити Николићу. Први страни језик који се учио у овој школи и у Лесковцу уопште, био је грчки. Средином шездесетих година 19. века грчки језик је предавао истакнути лесковачки учитељ Симеон Софијанац, Грк који је дошао у Лесковац 1856. године и ту се задржао све до 1868. године и који је Лесковчанима остао у веома лепом сећању. Године 1869. у Лесковац је стигао први школовани педагог учитељ Јосиф Костић који је почео са наставом немачког језика. Истовремено, он је и први учитељ који је у школу примио и женску децу.

Митину школу издржавала је црквена општина, али су и родитељи плаћали незнатну суму новца за школовање своје деце. Ђак чији родитељи нису платили школу обично би седео на најудаљенијем месту од пећи. Школовање је било добровољно и родитељи су могли у сваком тренутку да упишу дете у школу. Када би родитељ први пут довео дете у школу, он би му купио буквар и таблицу, а поврх свега и једне лепе чарапе и све то би замотао као дар учитељу. По доласку у школу дете би пришло даскалу, целивало би руку и предало дар замотан у мараму. Даскал би вратио буквар и таблицу, а чарапе би задржао. Даривање учитеља била је уобичајена пракса и међу ђацима, нарочито међу децом дућанџија, па тако даскали нису имали потребе за куповином кафе, шећера или пиринча. Сиромашни ђаци су пак помагали даскалу око куће или имања. У учионицу су истовремено учила два даскала, Ча Мита и Бата Ђорић који су ученике поделили тако што је Мита учио ону половину до врата, а Ђорђе ону до "чардачета" и ко је од њих имао више пријатеља у граду, имао је и више ђака. Разреди нису постојали, сваки је ђак учио за себе и сваки је саслушаван пре и после подне и у случају незнања бивао би кажњиван. У школу се ишло преко целе године, само се у суботу ишло без књига јер се тада учило певање и ишло се у цркву на вечерење. Мали распусти су били везани за Божић и Ускрс. Нису постојали мали и велики одмори, већ како ко уђе у учионицу, морао је да чека док се не пође кући. У школи се тада учило читање, рачунање, писање и певање. Као што су их и уписивали, родитељи су могли и да исписују ђаке из школе у сваком тренутку, али обично око Ђурђевдана или Митровдана када су мајстори примали шегрте и слуге на занат или током сезоне пољопривредних радова, када је била потребна помоћ деце у пољу.^[1]

Референце

1. Димитријевић Н, 2015, Лесковац 101, Ђак. Лесковац