From Wikipedia, the free encyclopedia
Мале богиње (лат. — „мала болест”, морбили, оспице) је вирусно, веома заразно обољење из групе осипних грозница, које углавном погађа децу. Болест се клинички манифестује општом слабошћу, малаксалошћу, грозницом, запаљенским променама на вежњачи, слузокожи дисајних органа и појавом оспе која се постепено шири по кожи од лица и врата, према трупу и удовима. Инкубација код малих богиња је устаљена и износи 10-11 дана и без икаквих је симптома, а у последњој трећини инкубационог периода болесник је инфективан. Клиничка слика болест протиче кроз три стадијума а у неким случајевима може се окончати и компликацијама као што су запаљење плућа и мозга.[1]
Мале богиње | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | инфектологија |
Patient UK | Мале богиње |
Дијагноза малих богиња се поставља на основу клиничке слике и откривањем антитела у крви. Специфична терапија за ову болест не постоји. Њена појава и компликације могу се спречити, вакцинацијом деце од дванаестог месеца старости, захваљујући којој је велики број случајева у прошлости значајно смањен. У већини земаља болест подлеже обавезном пријављивању.
Вирус малих богиња је веома заразан и шири се директним контактом и кроз ваздух. Заштита се може добити сигурном и ефикасном вакцином, али због „рупе” у имунизацији беба, овај вирус је и даље један од најчешћих узрока смрти међу децом широм света.
Само у првој половини 2019. године у европском региону СЗО је забележила око 90.000 случајева малих богиња а широм света више од 365.000 случајева. То је више него што је евидентирано на годишњем нивоу од 2006. године.
Први поуздани опис малих богиња потиче од персијског научника, филозофа и лекара Абу Бекр Мухамед ибн Закарија ал-Разија (850—925), познатог и као Ел Рази.[2], док је прва епидемија забележена у Европи у 15. веку.
Ф. Хом (1759) је пренео мале богиње на човека, скарлификацијом и преносом крви са оболелих у раном стадијуму болести. Исти експеримент, убризгавање крви оболелих особа у раној фази болести на здравог човека, Хектоен је извршио 1905. године. Озбиљније епидемиолошке и клиничке студије болести је спроводио Петер Панум ( ) на Фарским острвима, 1846. године.[3] Хенри Коплик је 1896. године на букалној слузокожи открио по њему назване „Копликове мрље”: патогномичне беле мрље код особа оболелих од малих богиња.
Андерсон и Голдбергер су 1911. године први утврдили вирусну природу малих богиња након што су извршили заражавање мајмуна (лат. ) бактеријама из очишћене и филтриране крви болесника. Пиблс и Ендерс су 1954. године први изоловали вирус малих богиња из носнождрелног секрета и крви, са узгајањем на култури бубрежних ћелија човека,[4] док су Блек, Рејсиг и Мелник то исто обавили узгајањем вируса на канцероматозним ћелијама.
Након открића узрочника малих богиња 1958. године, започет је развој вакцине која је први пут 1963. била доступна за имунизацију деце.
Морбили су једна од десет најзначајнијих заразних болести за људе. Године 1980, пре него што је започета примена имунизације против морбила, оне је била широко распрострањена, са око 2,6 милиона смртних случајева у свету, посебно у Африци. Зато је СЗО као „Миленијумски развојни циљ“ себи поставила обавезу да смањи број смртних случајева од морбила међу децом, у укупном износу за две трећине до 2015, у односу на ниво из 1990.
Препознајући потенцијал имунизације у сузбијању морбила и смањењу смртност међу децом, њена обухваћеност се може сматрати маркером квалитета дечје здравствене заштите. Зато је покривеност рутинском вакцинацијом против морбили СЗО изабрала као индикатор напретка у том правцу.[5]
У земљама у развоју, морбили погађају око 30 милиона деце годишње и узрокују око 1 милион смртних случајева. Такође морбили у свету, сваке године изазову 15.000-60.000 случајеве слепила.
СЗО-региони | 1980 | 1990 | 2000 | 2005 |
---|---|---|---|---|
Африка | 1.240.993 | 481.204 | 520.102 | 316.224 |
Америка | 257.790 | 218.579 | 1.755 | 19 |
Источни Медитеран | 341.624 | 59.058 | 38.592 | 15.069 |
Европа | 851.849 | 234.827 | 37.421 | 37.332 |
Југоисточна Азија | 199.535 | 224.925 | 61.975 | 83.627 |
Западни Пацифик | 1.319.640 | 155.490 | 176.493 | 128.016 |
Широм света | 4.211.431 | 1.374.083 | 836.338 | 580.287 |
Сједињене Америчке Државе
Немачка
Србија
Македонија
Типична ризична подручја за обољевање од морбила су:
Типичне ризичне групе за обољевање од морбила су:
Морбили су веома заразна болест (која се може спречити вакцином) изазвана вирусом морбила (малих богиња), рода морбилиформних вируса из породице парамиковиридае (лат. ). Вирус пролази кроз филтер и на собној температури је активан око 24 часа, а на температури од 00C, неколико дана. У замрзнутом стању на -370C до -720C вирус може да задржи активност и до 15 дана. Брзо се инактивира на ниским вредностима .
Вирус је присутан у секрету носно - ждрелне слузокоже и крви болесника за време продромалног и ране фазе осипног стадијума болести. Преноси се преко капљица или директним контактом са секретом носа или грла оболелих особа. Морбили су једна од најбрже преносивих заразних болести из групе богиња, а вероватно и једна од најпознатији и најсмртоноснијих осипних грозница у дечјем узрасту.[15]
Особе оболеле од морбила се сматрају заразним четири дана пре и четири дана у периоду појаве оспе. Период инкубације пре појаве симптома је обично 10-12 дана (у распону 7-18 дана).[16]
Болест се углавном лечи симптоматском терапијом (јер за њих не постоји специфичан лек), а већина болесника се опорави у року од 2-3 недеље. Морбили се најуспешније спречавају вакцинацијом.[17] Веома висок ниво имунитета становништва у већем делу света постигнут је вакцинацијом, која је довела до елиминације болести у многим земљама. Али ако се овај ниво имунитета становништва стално не одржава на високом нивоу, могућа је поновна (циклична) појава епидемија морбила.[18]
Међутим, код потхрањене деце и особа са смањеним имунитетом, морбили могу да доведу до озбиљних компликација. Око 30% пријављених случајева морбила укључује и једну или више компликација. У развијеним земљама то је најчешће отитис медија (7-9%), запаљење плућа (1-6%), дијареја (6%), слепило и постинфективни енцефалитис (1 на 1000 случајева). Ризик од озбиљних компликација је већи код беба и одраслих особа. Мање уобичајена, али врло озбиљна компликација је субакутни склерозирајући паненцефалитис (1 на 100.000 случајева).[16]
У многим европским земљама, за разлику од земаља у развоју, већи број случајева морбила се јавља код адолесцената и одраслих особа. У већини региона света, покривеност вакцинацијом и ниво имунитета становништва у општој популацији је висок и образац цикличне појаве морбила се не уочава. Међутим, још увек постоје осетљиве групе људи у већини земаља света. Док неке од осетљивих особа живи у заједници са становништвом високог нивоа имунитета на морбиле, оне су на ниском ризику од импортованог (унетог) вируса из других земља, где је опасност од заразе међу појединцима врло висока.[19]
Вирус морбила се преноси директним контактом са оболелим особама преко респираторних капљица (аеросола), кашљањем и кијањем или, ређе, ваздушним путем. Битне патолошке промене у току морбила одигравају се на кожи, крајницима, и слузокожи ждрела и дисајних путева. Она је одраз реакције капиларне мреже у тим подручјима на инвазију вируса.
Почетна инфекција и умножавање вируса почиње на локалном нивоу у епителним ћелијама трахеје и бронха у виду хиперемије, серозне ексудације те периваскуларног накупљања и пролиферације мононуклеарних а делом и полиморфонуклеарних ћелија. Након 2-4 дана, вирус морбила инфицира локално лимфно ткиво, највероватније ношен плућним макрофагама. Након што вирус изврши продор у регионалне лимфне чворове, у њима настаје хиперплазија, са појавом гигантских ћелија величине и до 100 μ, које садржавају и до 100 језгара.
На букалној и ждрелној слузокожи настају Копликове мрље због бујања ендотелних ћелија и површне некрозе. Даљим процесом виремије вирус морбила продире у ћелије разних органа пре појаве кожне оспе. На површини коже се запаљенска инфилтрација налази око лојних жлезда и и фоликула косе.
Код особа са смањеним ћелијским имунитетом, вирус морбила изазива прогресивно и често смртоносно запаљење плућа због некрозе епитела и инфилтрације мононуклеарним ћелијама. Вирус изазива имуносупресију типа појачане преосетљивости, производњу интерлеукина-12 и антиген-специфични лимфопролиферациони одговор, који траје неколико недеља до неколико месеци после акутне инфекције. Имуносупресија може предиспонирати појединце за озбиљне бактеријске инфекције, (нарочито бронхопнеумоније), која су и главни узрок смртности међу млађом децом оболелом од морбила.
Клиничка слика морбила може имати више различитих клиничких облика, а у склопу болести могу се развити и различите компликације. У највећем броју случајева клиничка слика морбила пролази кроз следећа три стадијума развоја;
Траје 3-4 дана (изузетно ретко и до 7 дана) и обухвата време од појаве првих симптома болести до избијања карактеристичне оспе. Одликује се постепеним почетком са знацима опште инфекције коју прате катаралне промене на слузокожи вежњаче, носа и нижих делова дисајних путева. Симптоме у катаралном стадијуме често је тешко разликовати од симптома обичне прехладе.
Први симптоми су; температура која постепено расте, малаксалост, умор, нерасположење, губитак апетита често праћен повраћањем и проливом. Учестало повраћање понекад је праћено јаким боловима у трбуху, најчешће у пределу слепог црева („псеудоапендицитис“). Ове тегобе су највероватније последица енантема слузокоже органа за варење.
Тегобе се из дана у дан појачавају и при крају катаралног стадијума развијају се и специфични знаци болести, као што су Копликове мрље, обично 36 часа пре појаве оспе, и одржавају се 11-24 часова. Копликове мрље су локализоване на букалној слузокожи устне дупље и имају изглед просутог гриза по хиперемичној слузокожи. Брисањем се не скидају јер су чврсто спојене са слузокожом. мрље понекад конфлуирају у веће „плаже“, тако да делују као почетни стоматитис.
Објективним прегледом, налази се упала вежњаче, ринитис, кожа лица је бледа, слузокожа ждрела и крајника је хиперемична. Лице оболеле особе је подбуло, „нечисто“, сивоцрвене боје, са мутним и сузним очима. Није присутна оспа по кожи, али се не меком непцу може видети енантем.
Осипни стадијум траје 5-6 дана. При крају првог стадијума настаје краткотрајно побољшање и пад температуре, које убрзо прелази у погоршање симптома са порастом телесне температуре и погоршањем општих симптома болести (диспнеја, катар слузокоже, прекордијални (пресрчани) болови, безвољност или немир.
Оспа је водећи клинички симптом која настаје, обично, четвртог дана овог стадијума. Јавља се најпре на кожи главе иза ушију, а затим истог дана захвата кожу лица и врат. Потом оспа настаје, најпре иза ушију, и шири се од главе према доњим деловима тела као капи вода приликом туширања. Оспа избија два до три дана, ефлоресценције су макуле и папуле, појединачне или удружене, а између ефлоресценција види се непромењена кожа, која је на додир (баршунаста) пријатна, топла, мека и влажна.
Код болесника субјективне сметње попуштају са појавом оспе, а Копликове мрље ишчезавају (понекад и пре избијања оспе). Оспа се повлачи истим редом којим је избијала, од главе и лица према врату, трупу, горњим удовима и ногама, тако да се може догодити да на лицу оспа бледи и повлачи се а да на стопалима избија.
Болесник је високо фебрилан (390C до 400C), адинамичан, цурење из носа је интензивније. Очи су сузне са израженим конјунктивитисом. Лице је зажарено, а његов изглед се описује као „плачна маска“ (лат. ).
Над плућима је присутно пооштрено везикуларно дисање праћено влажним бронхитичним шушњевима. Срчана радња је убрзана и прати висину температуре.
На крају овог стадијума, петог или шестог дана, наступа повлачење симптома болести и постепени пад температуре.
Овај стадијум траје 4-5 дана и карактерише се повлачењем оспе и побољшањем општег стања болесника. Температура која је у претходном стадијуму била и до 400C, у овом стадијуму нагло, критично, пада на нормалне вредности (па и испод нормалних вредности, и до испод 360C. Оспа почиње да бледи а на њеним местима јавља се пролазна хиперпигментација која траје 8-10 дана и брашнасто перутање. Кожа се се лагано љушти (перута) у облику ситних прашинастих љуспица попут мекиња. Опште стање болесника се побољшава, а даљи ток болести зависи од евентуалне појаве компликација. Оспа се повлачи истим оним редоследом како се и јављала.
Морбили укупно трају око 2 недеље, али се стадијум реконвалесценције може продужити и на неколико недеља.
У типичним некомпликованим случајевима морбила нестају сви симптоми отприлике 10 дана након појаве температуре. Абортивни, блажи облик тока морбила са лаким катаралним стадијумом, осредњим повећањем температуре и једва назначеним егзантемом, па чак и без њега види се често код новорођенчади од трећег до шестог месеца, тј у периоду када пасивни имунитет пада или у деце која су примила профилактички реконвалесцентни серум или γ-глобулин.
Малигни случајеви морбила се јављају код неке деце из непознатих можда конституцијалних разлога. Болест се тада развија са тешком токсичном сликом, врло високом температуром, учесталом несвестицом, колапсом, конвулзијама и знацима застоја циркулације. Смрт може да настане након неколико сати.
Дијагноза морбила се поставља на основу анамнезе, епидемиолошких података, клиничке слике и тока болести. Клиничка слика морбила се често може мешати са другим болестима као што је рубеола, „пета болест“ - (лат. ),[20] шарлах итд и зато је лабораторијска (серолошка) дијагностика најпоузданија.
Лабораторијска дијагностика треба да обезбеди доказе да се у конкретном случају ради о морбилима и зато је све неопходнија у диференцијалној дијагностици. Неке од лабораторијских метода које се користе у дијагностици морбила су инхибиција хемаглутинације (), реакција везивања комплемената (), тест неутрализације као и тест који се ради 10 дана од инфекције када се јављају антитела. Промене у крвној слици су карактеристичне. Јавља се леукопенија са лимфоцитозом. Део анализа које се примењују у дијагностици морбила наведене су у овој табели;
Метода -тест | Врста материјала | Време тестирања | Напомена |
---|---|---|---|
Откривање специфичних вирусних антитела (IgM, IgG) |
Серум, плазма, Ликвор (евентуално) |
Болест, Реконвалесценција Контрола вакцинације (минимум 4 недеље после вакцинације) |
У 30% пацијената IgM је негативан до 3 дана после оспе. Потребно време: 1 дан |
Откривање вируса:
|
Секрет из устију Размаз: секрета из носа и грла • секрета из вежњаче • бронхијалног секрета • лимфоцита крви • мокраће • ликвора • биопсије • осталог материјала |
На почетку или одмах после појаве симптома |
Потребно време за анализу:
|
Препоруке и предлози за лабораторијску дијагностику морбила[21]
Продромална фаза болести | Знаци и симптоми |
---|---|
Грип | Због температуре и лаког катара респираторних путева и вежњаче. |
Обична прехлада | Због катара вежњаче, горњих респираторних путева и обилног серозног секрета из носа. |
Осипна фаза болести | Знаци и симптоми |
Рубеола | Код рубеоле као и код морбила поред катара вежњаче и респираторних путева постоји и оспа, која може много личити на оспу код морбила. |
Шарлах | Уколико код шарлаха постоји местимична оспа (лат. ), или оспа по лицу, што је веома ретко, онда у диференцијалној дијагностици морбила може доћи у обзир и шарлах. |
Токсоалергијски, медикаментозни и поствакцинални егзантем | Због морбилиформне оспе, могу јако личити на морбилозни егзантем. |
Пегави тифус | Код пегавог тифуса, поред температуре, катара вежњаче и респираторних путева. четврти дан болести јавља се оспа, која има велику сличност са оспом код хеморагичног облика морбила. |
Паратифус | Због умереног катара слузокоже респираторних путева и оспе која може бити морбилиформна. |
Велике богиње | У првој фази болести због оспе која може бити слична морбилиформној. |
Диференцијална дијагноза морбила[22]
Како за морбиле не постоји специфичан лек, и данас је лечење још увек симптоматско.
Став здравственог комесара ЕУ о избегавању вакцинације против морбила Неприхватљиво је слушати чињеницу да деца и одрасли умиру од болести против којих постоје безбедне и приступачне вакцине.
Вирус малих богиња је веома заразан и шири се директним контактом и кроз ваздух.
Заштита се може добити сигурном и ефикасном вакцином, али због „рупе” у имунизацији беба, овај вирус је и даље један од најчешћих узрока смрти међу децом широм света.
Витенис Андријукаитис, здравствени комесар ЕУ
Када је Светска здравствена организација (СЗО) 1974. покренула Проширени програм имунизације, у свету је мање од 5% деце било имунизовано против 6 циљних заразних болести (туберкулоза, дифтерија, тетануса, велики кашљ, дечја парализе и морбила). „Данас се у свету преко 80% деце вакцинише против ових болести пре навршеног првог рођендана - у бројкама, вакцинише се преко 130 милиона деце годишње. Резултати спровођења овог Програма су импозантни - процењује се да се на овај начин годишње спаси живот најмање 3 милиона деце, и да се спречава инвалидност (слепило, ментална ретардација ...) додатних 750.000 деце.“[30]
Зато је једна од најпоузданијих мера превенције против морбила је имунизација. Према подацима СЗО морбили су један од водећих узрока смртности деце (млађе од пет година) у свету, која се може ефикасно спречити вакцином која је доступна већ више од 40 година. Мада је смртност од морбила на глобалном нивоу редукована за око 75% у односу на 2000, у 2008. чак 38% смртних исхода од свих болести које су могле бити спречене вакцинацијом чинили су морбили.
Према најновијим подацима, проценат вакцинације другом дозом вакцине против малих богиња (ММР вакцином) је мањи од 95 процената у 15 од 23 земаља Европске уније и Европског економског подручја.[31]
Након увођења вакцине против морбила (малих богиња) у Србији 1971, обољевање се јављало у епидемијској форми на сваких 3-5 година, али са вишеструко мањим бројем оболелих у односу на период пре увођења вакцине.[32]
Стратегијским планом Европског региона СЗО за период 2005—2010, предвиђена је елиминација морбила у Европи. На основу плана СЗО усвојен је и План активности за елиминацију морбила у Републици Србији који је тежишно усмерен на:[33]
Овај циљ је остварен ако је обухват вакцинацијом ≥ 95%, са две дозе ММР вакцине (вакцина против морбила, рубеола и паротитиса.
Реализује се ММР вакцином за популацију осетљиву на морбиле или особа које су из било ког разлога пропуштене да се вакцинишу / ревакцинишу.
Овај циљ остварује се истраживањем и лабораторијским испитивањем сваког суспектног случаја морбила
Овај циљ се реализује кроз упознавање здравствених радника и јавности о користима и ризицима који се односе на вакцинацију против морбила.
Вакцина против малих богиња данас се ретко даје као посебна вакцина, већ се даје у комбинацији са вакцинама против заушака, рубеоле и/или варичеле. Тренутно су доступне две врсте комбинованих вакцина које у себи садрже и вакцину против малих богиња.
Ова комбинована, тровалентна, вакцина примењује се за имунизацију против заушака, малих богиња и рубеоле. Ова вакцина је жива ослабљена вирусна вакцина која се користи да индукује имунитет код вакцинисане особе против малих богиња, заушака и рубеоле.
Ова комбинована, четворовалентна. вакцина примењује се за имунизацију против заушака, малих богиња, рубеоле и вируса овчијих богиња. Ова вакцина користи се за активну имунизацију за деце против наведених болести старости од 12 месеци до 12 година.
На глобалном нивоу ове вакцине је примило приближно 85% деце до 2013.[34] Најмање 192 земље вакцинацију је спровело са две дозе у 2008. години.
Први пут је авакцина уведена 1963. и налази се на списку есенцијалних лекова СЗО, најважнијих лекова који су неопходни у основном здравственом систему.[35] Ова вакцина није много скупа и њена великопродајна цена је износила око 0,70 америчких долара по дози до 2014. године.[36]
Вакцинација и ревакцинација против морбила у Републици Србији врши се комбинованом живом, атенуисаном вакцином (морбили, заушке, рубеола) континуирано у складу са Правилником о имунизацији и начину заштите лековима Србије[37] - деце од навршених 12 месеци живота и ревакцинацијом претходно вакцинисане деце до навршених седам година живота.
Сву деца узраста од навршених 12 месеци живота до навршених 14 година живота која су невакцинисане и непотпуно вакцинисана морају се вакцинисати, односно ревакцинисати.
Минимални размак између две дозе вакцине може бити четири недеље.
Најчешће компликације морбила су отитис медиа (запаљење средњег ува), запаљење плућа, енцефалитис и смрт.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.