Кристоф Вилибалд Глук

Кристоф Вилибалд Глук ( ), (Ерасбах, 2. јул 1714 — Беч, 15. новембар 1787) немачки је композитор и диригент.^[1][2]

Кристоф Вилибалд Глук
немачки композитор и диригент
Датум рођења	2.јули 1714.
Место рођења	Ерасбах, Немачка
Датум смрти	15. новембар 1787.
Место смрти	Беч, Аустрија

Био је композитор и диригент бечког двора, а касније ангажован у Паризу. Након раних опера у традиционалном стилу италијанске барокне опере, почео је у Бечу компоновати опере у којима напушта конвенционалне шеме и проводи реформу засновану на музичко-драмском јединству. У њима обрађује општељудска етичка начела, а стил је изградио синтезом елемената италијанске и француске опере, немачке песме и инструменталног стила. Утицао је на многе, италијанске, француске и немачке композиторе, а компоновао је око 100 опера, балете, инструменталних дела, оде и песме.

Детињство и младост

Рођен је у малом баварском граду Ерасбаху (данашњем Берхингу) као најстарији од шесторо браће. Отац Алеxандер Јоханес Глук био је шумар и надгледник за сакупљање путарине града Ерасбаха и околних богатих црквених имања.^[1] Године 1711. његов се отац венчао с Маријом Валбург, а 1717. селе се у Чешку, где отац постаје главни шумар у служби принца Филипа Хyацинта вон Лобковица 1727. године. Глук је прво музичко образовање стекао као певач и свирач у црквама. Према Глуковим речима, отац није подржавао његов интерес за музику те је инсистирао да син крене очевим стопама, што је довело до сукоба између њих двојице.^[3]

Према различитим причама, због тог је сукоба Глук побегао из куће у Беч, где је живио певајући и свирајући по црквама и трговима, иако се већина његових биографа не слаже с овом верзијом догађаја. Одлазак из куће догодио се касније и Глук је отпутовао у Праг, где је од 1731. похађао филозофски факултет^[2] и стекао формално знање из метафизике, логике и математике. Свеучилиште је тада имало богату музичку сцену која је подразумевала италијанску оперу и ораторијум. Глук је након неког времена напустио свеучилиште без дипломе, а следећа историјска белешка спомиње га тек 1736. у Бечу.^[4][3][4][5]