Кореографија (грч. дословни превод — записивање игре[1]) представља посебну уметничку дисциплину у стварању сценско–музичких играчких дела. Компоновање, аранжирање сложених играчких елемената у јединствену формално садржајну целину усклађену са музичком основом. У такозваном класичном балету ово компоновање мора да следи бројне каноне, док у модерној игри кореографи користе слободније форме.[2]Кореограф је музичко–сценски уметник који се у позоришту бави креирањем играчких аранжмана (корака, покрета, фигура и слично) за позоришну представу (балетску, драмску, оперску).[3] Најсложеније су поставке целовечерњих балетских представа. Најчешће се балетски играчи са богатим играчким искуством и посебним талентом за ову врсту креативног рада, пред крај своје активне играчке каријере опредељују за кореографски посао.[2]
Реч кореографија (грч.) дословно значи "писање плеса" а настала је од грчких речи "χορο" што значи "кружни плес", или буквално "играм у колу", и "γραφία" што значи "писати, бележити".[2] Први пут се појавила у америчко–енглеском речнику 1950их година,[4] а реч кореограф (грч.) је први пут употребљена као заслуга Џорџа Баланчина у БродвејскоммјузиклуНа твојим прстима1936. године.[5] Пре тога, за сценске или филмске заслуге су се користиле фразе попут "саставе приредио",[6] "плесове приредио",[7] или једноставно "плесови" за означавање кореографа.[5]
У ренесансној Италији плесни мајстори су стварали покрете за друштвене игре које су подучаване, док су сценски балети настајали на сличан начин. У Француској у 16. веку, француски дворски плесови су развијени по уметничком обрасцу. У 17. и 18. веку друштвени плес се више одваја од позоришних плесних представа. Током овог времена реч кореографија је примењена на писани запис о плесовима, који је касније постао познат као нотација плеса, са значењем кореографије која је прешла на њену садашњу употребу као композицију низа покрета који чине плесну представу.[8]
Модерни плес донео је нови, природнији стил кореографије, укључујући руског кореографа Мишела Фокина (1880-1942)[8] и Изадору Данкан (1878-1927),[9] и од тада стилови варирају између реалистичке репрезентације и апстракције. Мерс Канингхам, Џорџ Баланчин и сир Фредерик Аштон су били утицајни кореографи класичног или апстрактног плеса, али Баланчин и Аштон, заједно са Мартом Грајам, Леонидом Масином, Џеромом Робинс и другима, такође су креирали репрезентативна дела.[8] Изадора Данкан је волела природни покрет и импровизацију. Рад Алвина Ејлија (1931-1989), афроамеричког плесача, кореографа и активисте, обухватао је многе стилове плеса, укључујући балет, џез, модерни плес и позориште.[9]
Плесови су дизајнирани применом једне или обе од ових основних кореографских метода:
Импровизација, у којој кореограф даје играчима партитуру (тј. генерализоване директиве) која служи као смернице за импровизовани покрет и форму. На пример, партитура може упутити једног плесача да се повуче од другог плесача, који је заузврат упућен да избегне повлачење, или може да одреди низ покрета који треба да се изводе на импровизовани начин током музичке фразе, као у контра плесној кореографији.[10][11] Импровизацијске партитуре обично нуде широку слободу за личну интерпретацију плесача.
Планирана кореографија, у којој кореограф диктира покрет и форму до детаља, остављајући мало или нимало могућности плесачу да изврши личну интерпретацију.[12]
Данас су главна правила кореографије да она мора да уведе неку врсту реда у извођењу, у оквиру три димензије простора као и четврте димензије времена и могућности људског тела.[8]
Међународно кореографско такмичење Хановер, Немачка, је најдуже кореографско такмичење на свету (започето око 1982), у организацији Балетског друштва Хановер е.В.[13] Одржало се онлајн током пандемије Ковида-19 2020. и 2021. године, а на сцену Театра код Егија се вратило 2022. Грегор Золиг, главни кореограф игре у Државном театру Брауншвајг, именован је за уметничког директора такмичења 2020. године. Услови за упис су да уписници морају бити млађи од 40 година и стручно оспособљени.[14] Такмичење се спроводи у сарадњи са Фондацијом Тања Лидтке од њене смрти 2008. године, а од 2021. године фондација додељује нову награду за продукцију, која употпуњује пет осталих награда за продукцију. Награде за 2021. и 2022. уручио је Марко Геке, тадашњи директор Државног балета театра Хановера.[15][16]
Постоји низ других међународних кореографских такмичења, углавном усмерених на савремени плес. То укључује:[17]
Међународно такмичење балета и кореографије у Пекингу, Пекинг, Кина
Presented by Amanda Wilde (26. 10. 2006). „Frankie Manning: Lindy Hop Pioneer”. Radio Intersection. [Seattle, WA]. 12:31 мин. KUOW Puget Sound Public Radio. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г.
Mark Sandrich (Director) (1935). Top Hat (DVD). RKO Radio Pictures. Корисна информација се налази на: 00:01:15. Приступљено 2007-08-08. „Ensembles Staged by Hermes Pan”
Edward Cahn (Director) (1942). Our Gang in "Melodies Old and New" (DVD). Metro-Goldwyn-Mayer. Корисна информација се налази на: 00:00:20. Приступљено 2007-08-07. „Dancer Staged by Steven Granger and Gladys Rubens”
Pittman, Anne M.; Waller, Marlys S.; Dark, Cathy L. (2015). Dance a While: A Handbook for Folk, Square, Contra, and Social Dance, Tenth Edition. Waveland Press. стр.201. ISBN978-1478629511.
Callery, D. (2001). Through the Body, London, Nick Hern Books.
Chambers, C. (2004). Inside the Royal Shakespeare Company, London & New York, Routledge.
Conway, M. (2008). Tea with Trish: the movement work of Trish Arnold, Parts 1 and 2 New York.
Dennis, A. (2002). The articulate body: the physical training of the actor, London: Nick Hern.
Flatt K. and Melrose, S. "Finding – and owning – a Voice: Choreographic Signature and Intellectual Property in Collaborative Practices", Dance Theatre Journal Vol. 22 – 2
Flatt K. (2022).Movement Direction: Developing Physical Narratives for Performance, The Crowood Press, Wiltshire, UK.
Evans, M. (2009). Movement training for the modern actor London, Routledge
Ewan, V. and Green, D. ( 2014). " Actor Movement: Expression of the Physical Being" London, Bloomsbury
Hodgson, John & Preston-Dunlop, Valerie (1990): Rudolf Laban: An Introduction to his Work and Influence, Plymouth Northcote House.
Hope-Wallace, P. (1966). The Guardian, Review of ‘The Royal Hunt of the Sun’, National Theatre, 1966
Mitchell, K. (2009). The director's craft: a handbook for the theatre, London, Routledge.
National Theatre Archive, accessed 27.01.2009.
Pisk, L. (1975). The actor and his body, London: Harrap
Tashkiran, A (2016). Chapter 25 in ‘British Movement Directors’ in The Routledge Companion to Jacques Lecoq, edited by Rick Kemp and Mark Evans (Abingdon; Routledge).
Tashkiran, A. (2020). Movement Directors in Contemporary Theatre: Conversations on Craft, (Bloomsbury, Methuen Drama, Great Britain).
Tashkiran, A. (2009). "Movement Directors: the secret weapons of theatre, Research Presentation by Ayse Tashkiran at Central School of Speech and Drama", CSSD Library.