Клинасто писмо

Клинасто писмо или клинопис је један од најранијих писама. Створили су га Сумерци у крајем 4. миленијума п. н. е, као систем пиктограма. Временом, пиктограми су поједностављени и постали апстрактни.

Клинасто писмо
Тип	древно писмо
Временски период	IV миленијум п. н. е.

Плоча са клинастим писмом

Клинастим писмом се писало по глиненим плочицама, у које су се утискивали знакови комадом трске (стилусом). Отисци су имали облик клина, по чему је писмо и добило име.

Историја

Систем писања клинастим писмом је настао вероватно око 3000. п. н. е. у Сумеру; последња употреба се бележи године 75.

Сумерски натпис у архаичном монументалном стилу (око 26. п. н. е.)

Клинасто писмо је прошло битне промене кроз период од више од два миленијума. Следећа слика приказује развој знака САГ „глава“.

Стадијум 1 приказује пиктограма како је цртан око 3000. п. н. е. Стадијум 2 је ротиран пиктограм, какав се употребљавао око 2800. п. н. е. Стадијум 3 је апскрактни глиф у архаичним монументалним натписима, из око 2600. п. н. е, а стадијум 4 је знак како је писан у глини, у исто време као и стадијум 3. Стадијум 5 представља касни 3. миленијум . п. н. е; стадијум 6 је староасирски знак раног 2. миленијума, како су га користили Хетити. Стадијум 7 је поједностављен знак каквог су писали асирски писари у почетком 1. миленијума п. н. е. све до изумирања писма.

Сумерци и њихова култура

Ово писмо има корене у сликовном писму Сумераца. Клинастим писмом су се служили многи народи: Сумерци, Вавилонци, Еламити, Хетити, Асирци, Хуријци, Угарићани, Персијанци, Арамејци.^[1]

Рачуна се да је њихова култура трајала и деловала бар 3000 година. То је најстарији цивилизован народ Блиског истока.

У Хелмотовој Историја света, објављеној 1913. године још стоји реченица: „Повијест Сумерана нам није позната.“ То данас више није тачно. У међувремену су археолози успели да расветле историју тог народа.

Народи класичног старог века наводно ништа нису знали о Сумерцима. Ни Херодот их не спомиње. Први је Беросус, научник који је живео у Вавилону 250. године п. н. е. изнео неке легенде о њима.

Још у 19. веку истраживачи нису знали одгонетнути њихово клинасто писмо. Хамбуршки филолог Георг Фридрих Гротефенд (1775—1853) први је успео да одгонетне њихове писмене знакове. Његов рад је допунио научник Јулиус Оперт (1825—1905) по налогу француске владе.

Енглес Равилсон, дипломата у Персији и археолог из хобија успео је да дешифрује једну плочу, на којој је био истовремено угравиран и вавилонски превод. Прошло је више година док су стручњаци успели у потпуности прочитати то писмо, које је имало више од 500 знакова, и које је било урезано посебном врстом писаљке.

Време му није могло ништа. Сачувало се на глиненим плочицама, које су нађене у великом броју, јер је у међуречју било много глине.^[2][3]

Прибор и начин писања

Знакови су се утискивали у плочице од влажне глине помоћу тробридног штапића. Након тога су се плочице од глине пекле.

Тим писмом су исписани касније и други споменици од тврдог материјала: базалта, злата, сребра и др.

Троструком писаљком од дрвета, кости или од метала утискивала су се у глини четири основна знака: клин, угао, стрелица. Међусобним повезивањем ова четири основна знака добило сепреко 500 писмених знакова.^[3]

Значај клинастог писма

Најзаосталији народи имају свој језик, али писмо имају само они који су културно развијени. Нађена су ова писма: хетитско, старокретско, староперсијско, мероитско, сумерско, феничанско, хебрејско, јерменско, иријско, арапско, грчко и коптско. Сва су дешифрована, што је огроман научни подухват. У тим писмима лежи кључ за познавање старе оријенталне историје.

У Истанбулском музеју антике, на хиљаде клинастих записа и данас чека да буду одгонетнути. На пример дешифрована је стела са законима вавилонског владара Хамурабија који је живео око 2000. године п. н. е. Дуго је сматран првим законодавцем малоазијских држава, али су ископавањима из 1949. године пронађени још старији закони. Године 1951, професор Крамер са Филаделфијског универзитета, специјалист за сумерску књижевност дешифровао је документ из 2050. године п. н. е. Реч је о указу краља Урнамуа. Он је изградио много храмова од којих и данас постоји степенаст торањ у граду Уру. Из дешифроваих плочица се види да су Урнамуови закони – а нађено их је више у супротности са Хамурабијевим законом, којима је принцип „око за око, зуб за зуб“. У запису Тиглат-Плисера I (1116—1101) нађено је писмо које описује појединости једне војне акције. Превод гласи: „Прогонио сам шездесет краљева земаља Наири, заједно са њиховим савезницима, све до горњег мора (сланог висинског језера Ван). Освојио сам њихове градове и однео сву њихову имовину. Градове сам опустошио и спалио и претворио у рушевине. Велика стада стоке одвео сам. Заробио сам све краљеве земаља Наири. Према њима сам имао милости и поштедео им живот...“ И различити други клинасти записи дају одличан увид у живот старог Вавилона, асира и краљевства Хетита.

Познати су готово сви њихови краљеви и трајање њихових династија, готово сва њихова дела и недела због којих су пропали. Из древних записа Сумераца види се да су и код њих постојале класне разлике и да је живот сиромашних био јако тежак.

Познато је име једног краља реформатора, Урукагине из Лагаша, који је владао око 2900. година п. н. е. На глиненој плочи нађен је један од његових указа „Високи свештеник не сме ући у врт неке сиромашне мајке да за себе на име пореза узме воће, јер је то крађа.“ Године 2897. пре н. е упао је неки Лугал-Загиси у сумерску државу, освојио град Лагаш, свргнуо краља Урукагина, разорио храмове и божанске кипове, убијао и пљачкао.

Сумерски пресник Дингирадаму, жалио се тада: „Чак су нам и краља одвукли из храма. Господарице мојега града кад ћеш се вратити и поново нам подарити мир.“ Под владаром Гудеом (око 2600. године п. н.е.) земља Сумерана поново је оживела. На његовом гробном камену стоји: „За твоје је владавине слушкиња била равноправна с господарицом. Роб је смео ходати крај господара, слаби би се смели одморити код јаких.“ На глиненим плочицама је написана и „књига“, „Еп о Гилгамешу“, вавилонском јунаку. Приповеда о очајничким покушајима људске врсте да освоји време и победи смрт. Гилгамеш, краљ и ратник Вавилона, сломљен је смрћу најбољег пријатеља и креће у авантуре које сликовито предочавају и Херкула и Одисеја. Његов циљ је да пронађе смисао живота а не само да издржи искушења. Еп о Гилгамешу је феномен јер се верзије о њему протежу на период од 1500 година између 2100. и 600. године п. н.е. За човечанство би био велики губитак да он није сачуван и дешифрован, јер приче о Гилгамешу чине еп о целокупној цивилизацији.^[3]

Референце

1. Abraham, Hendrik Jagersma (1955). A descriptive grammar of Sumerian (PDF). стр. 776. Приступљено 10. 04. 2017.
2. Nojbert, Oto (1977). Tutankhamon : kralj u zlatnim kovčezima. Zagreb : Stvarnost, [1977]. 56650508
3. Фуруновић, Драгутин (1999). Историја и естетика књиге. Београд. стр. 174—184.

Литература

• Nojbert, Oto (1977). Tutankhamon : kralj u zlatnim kovčezima. Zagreb : Stvarnost, [1977]. 56650508
• Abraham, Hendrik Jagersma (1955). A descriptive grammar of Sumerian (PDF). стр. 776. Приступљено 10. 04. 2017.
• Adkins, Lesley, Empires of the Plain: Henry Rawlinson and the Lost Languages of Babylon, New York, St. Martin's Press (2003) 978-0-312-33002-6
• Bertman, Stephen (2005), Handbook to Life in Ancient Mesopotamia, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-518364-1
• Bogacz, Bartosz; Mara, Hubert (30. 6. 2022). „Digital Assyriology—Advances in Visual Cuneiform Analysis”. Journal on Computing and Cultural Heritage. 15 (2): 1—22. S2CID 248843112. doi:10.1145/3491239.
• R. Borger, Assyrisch-Babylonische Zeichenliste, 2nd ed., Neukirchen-Vluyn (1981)
• Borger, Rykle (2004). Dietrich, M.; Loretz, O., ур. Mesopotamisches Zeichenlexikon. Alter Orient und Altes Testament. 305. Münster: Ugarit Verlag. ISBN 978-3-927120-82-2.
• Burnouf, E. (1836). "Mémoire sur deux Inscriptions Cunéiformes trouvées près d'Hamadan et qui font partie des papiers du Dr Schulz", [Memoir on two cuneiform inscriptions [that were] found near Hamadan and that form part of the papers of Dr. Schulz], Imprimerie Royale, Paris.
• Cammarosano, M. (2017–2018) "Cuneiform Writing Techniques", cuneiform.neocities.org (with further bibliography)
• Charvát, Petr. "Cherchez la femme: The SAL Sign in Proto-Cuneiform Writing". La famille dans le Proche-Orient ancien: réalités, symbolismes et images: Proceedings of the 55e Rencontre Assyriologique Internationale, Paris, edited by Lionel Marti, University Park, USA: Penn State University Press, 2021, pp. 169–182
• Daniels, Peter; Bright, William (1996). The World's Writing Systems. Oxford University Press. стр. 146. ISBN 978-0-19-507993-7.
• A. Deimel (1922), Liste der archaischen Keilschriftzeichen ("LAK"), WVDOG 40, Berlin.
• A. Deimel (1925–1950), Šumerisches Lexikon, Pontificum Institutum Biblicum.
• F. Ellermeier, M. Studt, Sumerisches Glossar
  • vol. 1: 1979–1980, 978-3-921747-10-0
  • vol. 3.2: 1998–2005, A-B 978-3-921747-24-7, D-E 978-3-921747-25-4, G 978-3-921747-29-2
  • vol. 3.3: 978-3-921747-22-3 (font CD 978-3-921747-23-0)
  • vol. 3.5: 978-3-921747-26-1
  • vol 3.6: 2003, Handbuch Assur 978-3-921747-28-5
• Englund, Robert K. (1996). The Proto-cuneiform Texts from Diverse Collections. Berlin: Gebr. Mann Verlag. ISBN 978-3786118756.
• Robert K. Englund; Rainer M. Boehmer (1994). Archaic Administrative Texts from Uruk – The Early Campaigns. Berlin: Gebr. Mann Verla. ISBN 978-3786117452.
• A. Falkenstein, Archaische Texte aus Uruk, Berlin-Leipzig (1936)
• Charpin, Dominique. 2004. 'Lire et écrire en Mésopotamie: une affaire dé spécialistes?' Comptes rendus de l'Académie des Inscriptions et Belles Lettres: 481–501.
• E. Forrer, Die Keilschrift von Boghazköi, Leipzig (1922)
• J. Friedrich, Hethitisches Keilschrift-Lesebuch, Heidelberg (1960)
• Jean-Jacques Glassner, The Invention of Cuneiform, English translation, Johns Hopkins University Press (2003), 978-0-8018-7389-8.
• Hayes, John L. (2000). A Manual of Sumerian Grammar and Texts. Aids and Research Tools in Ancient Near Eastern Studies. 5 (2d изд.). Malibu: Undena Publications. ISBN 978-0-89003-197-1.
• Heeren (1815) "Ideen über die Politik, den Verkehr und den Handel der vornehmsten Volker der alten Welt", vol. i. pp. 563 seq., translated into English in 1833.
• Kramer, Samuel Noah (1981). „Appendix B: The Origin of the Cuneiform Writing System”. History Begins at Sumer: Thirty-Nine Firsts in Man's Recorded History (3d revised изд.). Philadelphia: University of Pennsylvania Press. стр. 381—383. ISBN 978-0-8122-7812-5.
• René Labat, Manuel d'epigraphie Akkadienne, Geuthner, Paris (1959); 6th ed., extended by Florence Malbran-Labat (1999), 978-2-7053-3583-0.
• Lassen, Christian (1836) Die Altpersischen Keil-Inschriften von Persepolis. Entzifferung des Alphabets und Erklärung des Inhalts. [The Old-Persian cuneiform inscriptions of Persepolis. Decipherment of the alphabet and explanation of its content.] Eduard Weber, Bonn, (Germany).
• Mittermayer, Catherine; Attinger, Pascal (2006). Altbabylonische Zeichenliste der Sumerisch-Literarischen Texte. Orbis Biblicus et Orientalis. Special Edition. Academic Press Fribourg. ISBN 978-3-7278-1551-5.
• Moorey, P. R. S. (1992). A Century of Biblical Archaeology. Westminster Knox Press. 978-0-664-25392-9.
• O. Neugebauer, A. Sachs (eds.), Mathematical Cuneiform Texts, New Haven (1945).
• Patri, Sylvain (2009). „La perception des consonnes hittites dans les langues étrangères au XIIIe siècle”. Zeitschrift für Assyriologie und Vorderasiatische Archäologie. 99. S2CID 162379324. doi:10.1515/ZA.2009.003..
• Prichard, James Cowles (1844). "Researches Into the Physical History of Mankind", 3rd ed., vol IV, Sherwood, Gilbert and Piper, London.
• Rawlinson, H. C. (1848). „The Persian Cuneiform Inscription at Behistun, Decyphered and Translated; with a Memoir on Persian Cuneiform Inscriptions in General, and on That of Behistun in Particular”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. 10. JSTOR 25581217..
• Rune Rattenborg et al., Open Access Index for the Geographical Distribution of the Cuneiform Corpus, University of Uppsala, Cuneiform Digital Library Journal, Cuneiform Digital Library Initiative, 2021:001 ISSN 1540-8779
• Y. Rosengarten, Répertoire commenté des signes présargoniques sumériens de Lagash, Paris (1967)
• Chr. Rüster, E. Neu, Hethitisches Zeichenlexikon (HZL), Wiesbaden (1989)
• Sayce, Rev. A. H. (1908). "The Archaeology of the Cuneiform Inscriptions", Second Edition-revised, 1908, Society for Promoting Christian Knowledge, London, Brighton, New York; at pp. 9–16 Not in copyright
• Nikolaus Schneider, Die Keilschriftzeichen der Wirtschaftsurkunden von Ur III nebst ihren charakteristischsten Schreibvarianten, Keilschrift-Paläographie; Heft 2, Rom: Päpstliches Bibelinstitut (1935).
• Wilcke, Claus. 2000. Wer las und schrieb in Babylonien und Assyrien. Sitzungsberichte der Bayerischen Akademie der Wissenschaften Philosophisch-historische Klasse. 2000/6. München: Verlag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften.
• Wolfgang Schramm, Akkadische Logogramme, Goettinger Arbeitshefte zur Altorientalischen Literatur (GAAL) Heft 4, Goettingen (2003), 978-3-936297-01-0.
• F. Thureau-Dangin, Recherches sur l'origine de l'écriture cunéiforme, Paris (1898).
• Ronald Herbert Sack, Cuneiform Documents from the Chaldean and Persian Periods, (1994) 978-0-945636-67-0

Спољашње везе

• „Трска за писање”. Приступљено 10. 04. 2017.
• „Акадиан фонт”. Приступљено 10. 04. 2017.
• Cuneiform Digital Library Initiative
• Tablet Collections, Cornell University
• Finding aid to the Columbia University Cuneiform Collection at Columbia University. Rare Book & Manuscript Library
• „The Cuneiform Wide Web: From Card Catalogues to Digital Assyriology - Shai Gordin and Avital Romach - ANE Today - Oct 2022”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2022. г.