Карл XII Шведски

Карл XII Шведски
Карл XII Шведски
	Карл XII Шведски у свом оклопу
Пуно име	Карл XII Пфалц-Цвајбрикен
Датум рођења	17. јун 1682.
Место рођења	Стокхолм, Шведска
Датум смрти	11. децембар 1718. (36 год.)
Место смрти	Фредриксхалд, Данска-Норвешка
Родитељи	Карл XI Шведски; Улрика Елеонора Данска
Династија	Династија Пфалц-Цвајбрикен
Краљ Шведске
Период	1697−1718
Претходник	Карл XI од Шведске
Наследник	Улрика Елеонора Шведска
Потпис

Карл (Карло) XII Шведски (1682, Стокхолм, Краљевина Шведска — 1718, Фредриксхалд, Норвешка) је био краљ Шведске (1697—1718) из династије Пфалц-Цвајбрикен.^[1] Био је последњи краљ Шведске као велике силе и сматран је за највећег војсковођу свог времена. Постао је познат по надимку Carolus Rex.

Кратке чињенице Пуно име, Датум рођења ...

Затвори

Дошао је на престо са петанест година, 1697. године, прекинувши регентство које је предводила његова баба Хедвига, мајка Карла XI. Суседни владари незадовољно су посматрали уздизање Шведске током XVI века и ширење на територије ван њених природних граница. Против Карла ускоро закључују савез три суседна владара у циљу враћања изгубљених области. Руски цар Петар је желео поново отворити пут Русији на Балтичко море, не би ли обезбедио својој земљи дуго жељени излаз на море, будући да је пристаниште у Архангељску било девет месеци под ледом. Август II Моћни (1697—1733), изабрани пољски краљ и саксонски изборни кнез, намеравао је да завлада Ливонском, а дански је краљ Фредерик IV Дански (1699—1730) рачунао да поврати одузете крајеве у јужној Шведској и да од војводе Холјштајн-Гортопског, зета Карла XII, отме Шлезвиг.

Рачунајући на младост, лакомисленост и неподобност Карла XII, савезници су очекивали сигуран успех, али су се ускоро ствари промениле, јер се млади владар показао као одлучан и вешт војсковођа. Савезници први отпочну такозвани Велики северни рат (1700—1721), који се догодио у исто време као и Рат за шпанско наслеђе. Карло XII је одмах напао Данце, а уз помоћ енглеске и холандске флоте опсео је Копенхаген и приморал на мир (Травендалски спорразум, 1700) краља Кристијана, који је иступио из савеза и био је принуђен да плати одштету холштајнском војводи; затим је потукао код Нарве Петра Великог, а затим свом силом је упао у Пољску, где је заузео неколико пољских градова. На Карлово инсистирање Пољаци свргну с престола Августа II и за краља изберу позњанскога војводу Станислава Лешћинскога. Карло продужи рат с Августом и у Саксонској док га није приморао да се одрекне пољскога престола и да иступи из савеза ( Споразум у Алтранштату, 1706). Док се Карло налазио у Пољској и Саксонији, Петар Велики се учврстио на Балтичком мору и на обали Финског залива основао нову престоницу Санкт Петербург (1703). Карло је Петров рад и успех с омаловажавањем пратио и тек по свршетку послова у Пољској и Саксонској кренуо је на њега (1708). Овом приликом, руковођен позивом побуњених украјинских козака под хетманом Мазепом, упао је у Украјину, али се мали број Козака одазвао Мазепином позиву, те није могао заузети Полтаву. Петар му је пресекао одступницу и потукао га код Полтаве (1709). Краљ се спасао бекством и с неколицином пратилаца пребегао у Турску. Полтавска битка је решила судбину рата између Шведске и Русије, а победник трију краљева се не хтеде вратити у своју државу док из Бендера не изазва рат између Турске и Русије (1711). Турска је напал Молдавску и на Пруту (1711) опколила Петра с војском. Карло се одушевљено надао успеху, али Петар је, по савету своје жене Катарине, поткупио великога везира, те закључио мир, по којем је изгубио само Азов. Овакав поступак везира, Карла је веома разљутио, али је још три године, безуспешно, подстицао Турке на рат. Најзад, после Узбуне у Бендеру, су га из Турске истерали, међутим док се Карло налазио у Турској, стари су савезници обновили рат, а њима су се придружили Прусија и Хановер. Тек 1714. Карло је кренуо натраг у Шведску, преко Угарске и Немачке, и дошао је у Померанску, тада под шведском управом. У зиму 1718 године, приликом опсаде Фредерикхалда у Норвершкој (тада део Данске краљевине), Карло је погинуо.

Карл је био изузетан војни заповедник и тактичар, као и способан политичар, заслужан за увођење важних пореских и правних реформи. Због тога што није посвећивао пажњу мировним напорима, Волтер је цитирао његову изјаву по избијању рата: „Одлучио сам да никад не започнем рат који је неоправедан, али и да никад не окончам рат који је оправдан, осим победом над непријатељима“. Како је рат трајао више од половине његовог живота, и скоро читаву његову владавину, није се женио и није имао деце. Наследила га је сестра Улрика Елеонора, која је услед тога приморана да преда сву значајнију власт Рикстагу поседа и одлучила је да уступи престо мужу, који је постао краљ Фредерик I од Шведске.^[2]

После његове смрти племство се осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, мужа његове сестре (Урлихе Елеоноре којој муж испочетка беше савладалац, 1718-42-51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска је морала да уступи део својих територија у Немачкој. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која је по ништатском уговору (1721) задржала Ингрију, Естонију и Ливонију са делом Карелије и Финске. После овога Шведска је постала сила другог реда, а Русија је у освојеним крајевима добила много немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот^[3].

Године 1699. руски цар Петар се састао са пољским краљем у Рави у циљу објављивања рата Карлу, али због непријатељства Османлијског царства Русија није могла одмах повести рат већ је то препустила Пољској, која је у рат увукла и Данску. Савезници у први мах претрпеше пораз, пошто су помислили да ће искоритити младост и лакомисленост краља Карла, који беше један од највећих војсковођа свог времена. Карло потом са својом малом војском опседе Копенхаген и примора Данског краља да с њим склопи мир. Тек 8/19. августа 1700. године један гласник донесе вест да је између Русије и Турске потписан мир. Истога дана руска војска доби наређење да пође у рат. Да би објавио рат Шведској, Петар има један изговор:

Зар нису Швеђани увредили дрводељу Петра Михаилова у тренутку када је изасланство које је он пратио пролазило кроз Ригу?

Верујући да је Карло заузет борбом противу његових савезника, Петар полази у рат као што се полази у шетњу. Он најпре опседа тврђаву Нарву. Али она одбија да се преда. Као и код Азова, убрзо се увиђа да Петрова артилерија не вреди ништа. Два месеца његова војска очекује да се тврђава смилује и да се преда. Одједном се сазнаје да долази Карло и да ће за двадесет и четири часа бити већ пред Нарвом (17/28 и 18/29. новембра 1700. године). Петра је то толико збунило и узрујало, да напушта свој логор и оставља противречна наређења своме туђинском војсковођи Де Кроију који је тек приспео, те није имао времена да се упозна са трупама којима је све недостајало. Да ли треба сачекати да стигне артилерија, или треба одмах покушати јуриш на Нарву? Док се они тако питају, Карло, који је већ лако потукао данскога краља, не устеже се да са својих 8.430 Швеђана нападне 40.000 Руса. Тек што је стигао, одмах је искористио једну буру да баци своје трупе на Петров логор. За пола часа битка је добијена; осим гардиских пукова, сви Петрови војници дали су се у бекство.

Карло је однео ову победу јер одиграо се јер у гломазној војсци Петровој није било добрих заповедника, а оно што их је било, већином странци, нису уживали поверење својих војника. Војска је била неједнака, лоше снабдевена, великим делом слабо извежбана и слабо наоружана. Изненадним нападом на њу Карло, иако је био готово пет пута слабији, нанео јој је страшан пораз. Масе Руса подавиле су се у таласима Нарве, док су друге биле заробљене са целокупним табором, комором, артиљеријом и заставама. Само су се два гардиска пука још некако борила, па су се повукла у неком реду, али претрпевши тешке губитке.

„Слава” руског цара Петра помрачена је у очима читаве Европе. Одмах после пораза он пада у очајање и плаче, и спреман је да закључи мир по сваку цену, да се одрече свега. Али се убрзо прибира. У Дневнику који ће својеручно исправљати, он ће овако изложити укратко те, за њега, мучне тренутке:

Потреба је одагнала леност и наметнула напоран рад и дању и ноћу.

Карло XII, убеђен да је с Русијом свршено, није ушао у њене пределе, него је, оставивши дуж руске границе само врло слабе снаге, са главном војском брзо кренуо преко Ливоније у пољске пределе. Први сукоби са војском краља пољског испали су срећно за Карла. Али је поприште рата било превелико; Карло се губио у огромним пољским шумама, јурећи за својим противником.

Док се све то дешавало у Пољској и Саској, Петар је створио нову војску и успео је да с њоме продре у шведске пределе, да освоји у јесен 1702. моћну тврђаву Нотебург на изласку Неве из Ладошког Језера (Петар је ту тврђаву назвао Шлиселбург т. ј. Кључград), и да изађе на пролеће 1703. на Балтичко Море, где је освојио ушће Неве и мало острво близу њега; на овом ушћу и острву јавља се 16./27. маја 1703. године будућа престоница—град Светог Петра, назван на холандески начин Санкт-Питербург са тврђавом Светих Петра и Павла и са утврђеним пристаништем Кронштатом на споменутом острвцу. Уз војску изби на Балтичко Море и руска флота саграђена на језеру Оњеги. Први сукоби руских ратних лађа са шведским били су веома успешни по Русе. Петар је имао задовољство да лично учествује у заробљавању једне шведске лађе. Не заустављајући се на овим успесима, Петар је освојио неколико покрајина дуж Балтичкога Мора: Карелију, Ингрију, Естонску и Ливонију са њеним главним градом Ригом. Док Карло прогони Августа по његовој краљевини, Петар обнавља своју војску и са новим трупама успева да освоји обалу Финскога Залива и Ливоније. Међутим затишје које му је оставио Карло ближи се крају: Август Пољски закључио је сраман мир са Шведском у Алтранстату (5. октобра 1706. године), те је Петар остао сам пред својим страховитим непријатељем. И он покушава да посредством војводе од Малбороа, кога је поткупио, склопио посебан мир са Карлом, али су његови захтеви претерани: он хоће да задржи ушће Неве и околну обалу.

Ово је желео стога што је у тој крајини, где су становали сиромашни фински сељаци, Петар био изабрао место за грађење Санкт-Питербурга. Потом поново долази до рата између Карла и цара Петра, и Карло је, још исте године, потпуно дотучен.^{[тражи се извор]}

Године 1708. Петар решава да се повуче у средиште Русије, да повуче за собом непријатеља уништавајући све иза себе, и његов противник упада у ту клопку преко сваког очекивања. И заиста, док Петар пустоши Ливонију и Ингрију зато што се нада да ће се сукобити са Карлом XII у северним областима, на обалама Финскога Залива које тек беше освојио, Швеђанин се беше упутио ка југу, јер га је хетман Мазепа мамио у богату украјинску област, и наредио је да му из Ливоније дође појачање од 16.000 људи под командом генерала Левенхаупта. Пошто је без сметњи прешао реку Березину, Карло XII морао се задржати месец дана у Мохилеву да сачека Левенхаупта, а за то време су болести, глад и пијанчење пустошили његову војску. На велику Петрову радост, Руси су потукли Левенхаупта 9/20. октобра 1708. године код Љеснаје, те је он одвео у Карлов логор само 6.700 људи, који су само представљали нов терет за исхрану у тој већ изгладнелој војсци; осим тога, морао је успут да остави своју артилерију. А Мазепа, који се непрестано колебао и играо дволичну игру са Петром и Карлом, у последњем тренутку одустао је да дође, као што је био обећао, да се придружи Карлу на украјинској граници.

За то време руска војска је обновљена. Она може све тешње да опколи Карла, који уместо летњег рата на који је рачунао, морао да дочека зимски рат (од јануара до марта 1709. године). Са смањеном војском (мање од 20.000 људи) он отпочиње опсаду Полтаве, која траје дуго. Узалуд га његови генерали саветују да се окане своје намере. Ускоро му понестаје муниција, а да би несрећа била још већа, рањен је у ногу. Петар се и даље не жури, јер се узда у два савезника: време и простор. Напослетку, 27. јуна/8. јула, Карло врши напад. После два сата Руси побеђују. Карло бежи ка југу, ка турској граници; његов штаб и 2.000 војника заробљени су.

Опадање Шведске моћи

Иако је и даље била моћна Шведска је изгубила углед у Европи. Слабљење Шведске и појава Русије на европској позорници пореметили су некадашњу политичку равнотежу. Иако су се, разуме се, све велике силе — а нарочито поморске силе — показале непријатељски расположене према овом развоју Русије, другостепене силе, напротив, грчевито су се ухватиле за ову нову војничку силу која располаже пространом територијом и неисцрпним мноштвом „бесмртних војника”. Систем интереса који су створили успеси Русије појављује се јасно.

Енергичан, али неискусан, Петар је грабио све прилике које су се указивале, те је неизбежно распарчавао своју снагу. Од његова три евентуална непријатеља, Пољске, Шведске и Турске, Пољска је постала његов савезник, и он је расположен да јој препусти Ливонију; али друга два непријатеља довољни су да необично отежају његов задатак. Шведска може да се ослони на три поморске силе, Енглеску, Холандску и Француску, и Шведска има за противника само Данце и неколико малих немачких дворова — јер Турска тада тек почиње да стиче важност — који управо и постају први западни савезници Русије и непрекидно разгневљују Петра својом дволичношћу и сплеткама. Турска, коју исто тако подржава Француска, има противу себе све потлачене хришћанске народе: Румуне, Србе, Бугаре, Грке, Јермене, који преклињу Русију да их ослободи. Али удаљеност њихове евентуалне заштитнице изазива код. хришћана на истоку страх од турске освете у случају да Русија задоцни или се чак и одрекне намере да им помогне, те им налаже да воде двосмислену, па чак понекад и подлу политику, као што је била на пример политика хришћанских вођа у дунавским покрајинама Влашке и једног дела Молдавије, која је повукла Петра у поход на Прут дајући му лажну наду да ће хришћани дићи устанак у позадини турске војске.

Холанђани и Енглези труде се у Бечу да спрече свако зближење са Москвом. Они указују на опасности које би услед увећавања Русије запретиле Европи и уверавају цара у искрену оданост Карла XII Аустрији. Шведски дипломати делују у истом смислу служећи се корупцијом. Због тога су узалудни сви покушаји које Русија чини преко Голицина и Паткула у Бечу 1701—1702. године да би добила посредовање и савез.

Пре битке код Полтаве, чак и пријатељске и савезничке земље, као Хановер и Пруска, више воле да одрже некадашњу политичку равнотежу. У једном извештају из Лондона, Матвјејев обавештава своју владу да се дворови Пруске и Хановера труде да рашире мисао како сви европски владари треба да зазиру од увећавања Русије. Ако она буде примљена у велики савез, кажу они; ако она буде учествовала у европским пословима; ако она научи војну вештину и порази Швеђане који једини служе Европи као бедем противу ње, онда неће више моћи да се спречи ширење њене моћи над читавом Европом. Треба је дакле удаљити од европских послова и од савеза, отежавати јој обучавање њене војске и помагати Шведској противу ње. Изгледа да су Енглеска, Немачко царство и Холандија послушале овај савет и решиле „да не приме цара у њихов савез, већ да га испрате учтивим фразама.”

После пораза код Полтаве, иако се узајамни односи и интереси великих сила не мењају, углед Русије повећава се одмах, док углед Шведске осетно опада.^{[тражи се извор]}

Наставак рата са Русијом

После свога бекства са бојног поља код Полтаве, Карло XII склонио се у Бендер, у Турској, и неће да напусти ту земљу, већ се труди да у њој распири мржњу на Русију. Петар пак закључује априла 1711. године уговор са Кантемиром, господарем Молдавије.

Под оваквим околностима Петар је приморан да настави рат не само да би савладао Шведску, већ и да би победио равнодушност и неодлучност целе Европе. Године 1713 предузима он поход у Финску и овако објашњава његов циљ:

Иако нама Финска није нимало потребна, ми морамо имати на расположењу извесну територију коју бисмо могли уступити у случају мира, а ова покрајина је колевка Шведске.

Пошто су Швеђани напустили без борбе Хелсингфорс, Боргу и Або, читава јужна обала Финске пала је за кратко време у руске руке. Чувена победа код Хангеуда над шведском флотом 27. јула/7. августа 1714. године произвела је у Русији као и у иностранству утисак друге битке код Полтаве. Држање сила према Русији се мења, и нов један брак се склапа у априлу 1716. године, брак између друге братанице Петрове, Катарине Ивановне и војводе од Меклембурга. У Поморју, где је приспео јануара 1716. године, Петар се понаша као господар: краљ Август поред њега личи на вазала. Савезници, Пруска и Данска, чија је забринутост на врхунцу, спречавају руске трупе да уђу у варош Висмар која се тек беше предала. Аустрија захтева евакуацију Меклембурга, где руски војници жаре и пале, и тражи, осим тога, да се Петар одрекне свога плана да изврши препад с мора из Немачке на јужну обалу Шведске у Сканији.

Преговори о миру

Коначно Швеђани замолише за мир. Преговори, започети у Пирмонту — бањи у којој је Петар био на лечењу, — настављени су у Хагу. Петар оклева, јер он још увек мисли на обалски напад који би извршио у Шведској. А како се овај напад може извршити само уз припомоћ Данске, он напушта Пирмонт и одлази у Копенхаген, праћен једном флотом галија и 5.000 коњаника. Али ови планови пропадају услед све веће узнемирености коју у Европи изазива све брже јачање његове моћи. Поверење више не влада нимало међу савезницима: Петар их оптужује да одуговлаче припреме за тај поход и да избегавају сваку одлучну акцију; они пак сумњиче њега да хоће да закључи засебан мир. Ово међусобно расправљање омогућава Шведској да утврди све тачке на својој обали где би искрцавање било могућно, као што се Петар могао и лично уверити за време једног извиђања у околини Ланскрона. Насупрот томе, савезници га обасипају спољним изразима уважавања. Дају му чак прилику да се стави на чело четири ескадре, од којих једне енглеске. Искована је и нарочита медаља да би се свечано обележио овај догађај.

Тада Карло сазна да га Швеђани намераваху свргнути с престола, па се врати у Шведску и поново објави рат Русији, Пољској и Данској.

Пошто није могао да ради са савезницима, Петар је радио сам. С једне стране он озбиљно помишља на одвојен мир и започиње у тој намери директне преговоре о Аландским Острвима. С друге стране, он с разлогом сматра да треба, пре него што би завршио рат, да зада Швеђанима последњи ударац једино својим сопственим снагама, те се сходно томе и припрема. Али он наилази на очигледно злу вољу Данаца и Енглеза, које сад оптужује да издају Русију одуговлачећи рат све до јесени, а то је неповољно доба за војне операције: „Они добро знају да ако ми олако извршимо тај покушај по таквом времену, да ћемо при том или пропасти, или ћемо из тога изићи толико ослабљени, да ћемо морати да играмо како нам они свирају.” Приморан је, дакле, да одложи извршење свога плана до нареднога лета. После искуства што га је стекао на Пруту, он зна шта значи „радити лакомислено и ослањати се на савезнике. А Данци га, опет, оптужују да је спор и да се потајно споразумева са Швеђанима. У септембру 1716. године, један ратни савет на коме су били окупљени цар, његови министри и његови генерали, одлучује да се одложи искрцавање трупа. У то време су односи између Петра и Данаца добили прилично чудан вид: док се на двору приређују сјајне свечаности, Копенхаген се утврђује с обзиром на могућан Петров напад који би он извршио противу својих савезника. Говори се да су Енглези одлучили да цара лише слободе, да га врате у Русију, да га приморају да одведе своје бродове и трупе, те да тако учине крај руском ширењу на Балтичком Мору. Час са тврди како Петар тражи данско Поморје; час како хоће да пресаједини Меклембург; час опет како има намеру да заузме Хамбург и Либек. Енглески краљ Ђорђе I позива званичним путем цара Карла VI да као владар Германскога царства размисли о начинима како да спасе Северну Немачку од Петрове моћи, а да њега треба приморати да се врати у Русију. Ипак се ова ствар изводи на углађен начин. Почетком октобра руска војска је превезена из Данске у Меклембург, а за то време се ређају свечаности и изјаве пријатељства. Жели се само једно: видети како Руси што пре напуштају Европу. Пригодним списима покушава се да се јавно мишљење окрене противу Русије; читав низ брошура наводе жалбе становништва огорченог понашањем царевих војника у Поморју, Меклембургу и Холштајну. Свакако да, с обзиром на тадашње обичаје и схватања, има доста истине у овим жалбама; али је важно то, што оне осветљавају појаву на међународној позорници једнога новог глумца — моћне Русије.

Али он има и једну дипломатску намеру, а то је: да отргне Француску од савеза са Шведском, Холандијом и Енглеском, па да јој понуди у замену за то споразум са Русијом, Пољском и Пруском. Тај рат се водио у Финској, Померанији и на мору.^{[тражи се извор]}

Карлов Министар, барон Герц, труди се управо да убеди свог ратоборног господара да он не може ратовати са целим светом и да треба да закључи мир са Русијом, ако жели да победи Немачку. У августу 1717. године Петар прихвата понуду да се започну директни преговори. Почетком 1718. године руски дипломатски представници, Остерман — чији ће рад на преговорима истаћи његов дипломатски талент — и Брус полазе из Петрограда за Аландска Острва. Он им даје упутства да „не раскидају одмах, јер интерес то сада не допушта”, али наговештава својим противницима да је још увек спреман да започне нову офанзиву; иако жели да задржи освојене области на Балтичком Мору и да брани интересе Пруске и Пољске, он је ипак готов да „уступи” Финску узимајући као границу реку Кимен и да не помаже захтеве Енглеске и Данске. Конференција у Аланду отвара се у мају. Већ на првој седници преставници Шведске изјављују да она не може да се одрекне Естоније и Ливоније, које су њене „тврђаве”. Преговори трају целога лета и целе јесени. И једна и друга страна одуговлачи: Швеђани рачунају на могућност једне побуне у Русији, а Руси су убеђени да Карло неће моћи дуже да издржава своју војску у својој исцрпеној земљи.

Карла је убрзо потом нестало заувек; он је погинуо при опсади норвешке тврђаве Фредриксхама, 1718. године. Герц је ухапшен и почињу међусобице у Шведској, а у марту 1719. године на Шведски престо долази Улрика Елеонора, а тиме је у шведској победила „либерална” странка, када је погубљен и сам Герц. Овом анархијом користила се Русија и тако је успела сачувати територије отете Шведској.

Карл је у народу остао упамћен као један од најбољих и најмоћнијих владара свих времена. Његови подвизи били су невероватни и јако успешни. Да није било Карла и његове способности као владара Шведска данас дефинитивно не би била тамо где је сада. Многе патриоте и родољуби и данас певају о његовим опшириним кампањама, а поготово га је доживотно означио назив "Carolus Rex". Шведска поезија препуна је епова који певају о његовим догодовштинама, Стокхолмске галерије препуне су разних слика везаних за исте, а што се тиче музике најпознатије песме о њему до дан данас написао је шведски паувер рок бенд Сабатон. Све у свему, његово име памтиће се кроз векове.