From Wikipedia, the free encyclopedia
Марко Аурелије Карин, био је римски цар од 283. године до јула 285. године. Био је старији син цара Кара, за време чије владавине је управљао западним делом Царства.
| Карин | |
|---|---|
 Карин на новцу | |
| Пуно име | Марко Аурелије Карин |
| Датум рођења | 257. |
| Место рођења | Мезија, Римско царство |
| Датум смрти | јул 285. |
| Место смрти | река Маргус (данас Велика Морава), Римско царство |
| Супружник | Магнија Урбика |
| Потомство | Марко Аурелије, Нигринијан |
| Родитељи | Кар |
| Династија | Илирски цареви |
| Римски цар | |
| Период | 283—285. |
| Претходник | Кар |
| Наследник | Диоклецијан |
Карин је имао успеха у рату против Германа, али је касније напустио овај фронт и прешао у Рим.
После Карове смрти, војска је тражила да се врати са Истока, а цар Нумеријан, млађи Каров син био је принуђен да то прихвати. Током повратка, Нумеријан је био убијен, а Диоклецијан је био проглашен за цара.
Чувши за то, Карин је кренуо према Истоку да се сусретне са Диоклецијаном. На путу кроз Панонију или негде у близини Вероне, Карин је сузбио једног узурпатора, Јулијана и у Мезији се приближио Диоклецијановим трупама.
Када је почела битка код Мораве, Карин је имао више успеха, али је цара изненада убио један незадовољни војник, што је довело до Диоклецијанове победе. По другом извештају, у бици је више успеха од почетка имао Диоклецијан.
По традицији, Карин је био један од најгорих римских царева.
Будући цар Марко Аурелије Карин се родио око 250. године.[1] О његовој младости се не зна ништа. Године 282. легије стациониране у провинцијама Рецији и Норику прогласиле су Кариновог оца префекта преторија Марка Аурелија Кара за цара и подигле устанак против тадашњег цара Проба.[2]. Пробова војска се налазила у панонском граду Сирмијуму (данас Сремска Митровица у Србији). Не желећи да ратују против Кара, војници су убили Проба.[3].
До ступања свог оца на престо, Карин је већ био одрастао човек. Био је ожењен Магнијом Урбиком с којом је можда имао сина који се звао Нигринијан.[4]. Недуго пошто је проглашен за цара септембра 282, Кар је доделио својим синовима доделио титуле најплеменитијих цезара (лат. ) и „предводника омладине“ (лат. ).[3][4]. Крајем 282. Кар и Нумеријан су отишли на исток, у поход на Персију. Успут су разбили Кваде и Сармате. У част ове победе добили су титулу „Германски Највећи“, којом се китио и Карин, иако није имао удела у походу. Према Царској повести, пре него што се запутио на исток, Кар је свом старијем сину препустио власт над западним провинцијама и именовао му саветнике. Карин је отпустио своје саветнике и почео да влада самовољно. Кар кајао што је оставио Кара за регента Запада и хтео га је лишити цезарског звања.[5].
За разлику од непунолетних цезара из тог периода, Карин је уживао царске почасти. На новцу који је издаван у његову част приказан је са ловоровим венцем.[6].
Обављао је функцију конзула заједно са оцем 283. године. Почетком те године, након победе над Персијанцима, уздигнут је у ранг августа.[4]. Осим тога, Кар, Карин и Нумеријан су добили победничку титулу „Персијски Највећи“.[2] На новцу кованом у Лунгдунуму у част враћања мира приказани су отац и син заједно.[6]. Колегијалност између Кара и Карина, попут оне између Валеријана I и Галијена, служила је као упориште новог режима и обезбеђивала цареву присутност на два места истовремено. По свој прилици, Карин је био Каров фаворизовани наследник, јер је, како се чини, поседовао веће администраторске способности и војни таленат у поређењу са својим млађим братом.[7].
Негде, по свој прилици у другој половини 283. године, Кар је умро у далекој Персији. Његови синови су га наследили без већих потешкоћа.[6] Карин је задржао титулу старијег августа, зато што је он био у стању да одржи привид поретка и задржи лојалност војника.[4].
Постоје докази да је наставио да ратује у Подунављу и повео још један поход против Квада.[4] Натпис из Аквинкума CIL III 3469 се односи на овај рат.[lower-alpha 1]
Цар је провео зиму 283/84. у Риму, где је по други пут постао конзул, овај пут са својим млађим братом.[4]. Одатле је отишао у Британију, где је извео поход, на који је алудирао песник Марко Аурелије Олимпије Немезијан у свом делу Кинегетика.[8] Након свршеног похода, Карин је добио победничку титулу „Британски Највећи“.[4]
Карова смрт је омогућила амбициозним и незадовољним личностима да окушају своју срећу у борби за престо.
Устанак префекта преторија Сабина Јулијана у Италији избио је недуго пошто је стигла вест да је Нумерија умро на Истоку под неразјашњеним околностима новембра 284.[4]. Побуна је изискивала хитну интервенцију. Карин се то време налазио у Британији. Почетком 285. је кренуо на Јулијана и поразио га недалеко од Вероне.[4].
У изворима се помиње и коректор провинције Венеције и Истре Марко Аурелије Јулијан, који је дигао побуну у подунавским провинцијама. Под његовом контролом су се нашле обе Паноније. Међутим, Јулијан је претрпео пораз од Карина у Илирику. Ове две личности се неретко бркају и мешају.
После Нумеријанове смрти, источна војска је одбила да призна Карина за јединог владара Римског царства и за цара прогласила једног од својих старешина — Диокла. Диокле је касније узео име Диоклецијан, под којим је и ушао у историју.[6].
После победе над Јулијанов, Карин је кренуо у Мезију. Јула 285. његова војска сусрела са Диоклецијановим снагама на Морави. Извори различито описују шта се десило. Према традицији која је непријатељски расположена према Карину, његова војска је одржала победу над Диоклецијаном, али га је у преломном тренутку убио један од његових официра или војника, чију жену је дирао.[9]. Према другој верзији, Карина је напустила војска између Виминацијума (данас Костолца) и Златне планине[10] У прилог тврдње о предаји иде чињеница да је префект преторија Тит Клаудије Марко Аурелије Аристобул после Кариновог пораза остао и под Диоклецијаном на својој функцију и касније успешно наставио каријеру.[4] После смрти Карин је осуђен на заборав (лат. )
Каринов лик је у „Царској повести“ приказан у крајње негативном светлу.
Колико је тачно оно што се наводи у Царској повести, тешко је рећи. Наводи су по свој прилици одраз Диоклецијанове пропаганде.[4] Негативан став према Карину изграђен на оваквим причама, подстицали су и каснији владари. [4]. Биле те приче истините или не, после Нумеријанове смрти војници нису изразили ни најмању жељу да признају Карина за цара.[6].
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
