Каравела (шп.) је назив за релативно мали, али покретљиви једнопалубни, тројарболни једрењак,[3][4] који се развио у Шпанији и Португалији крајем 15. века. Као такав имала је важну улогу у Добу открића, јер је због плитког газа имао мање проблема с пристајањем на обалу, те је могао истраживати ушћа великих река. Разликују се два типа - caravella latina, опремљена с латинским једрима, и caravella redonda, опремљена једрима у облику крста.
Модел португалске каравеле, изложен у Националном поморском музеју[1][2]Латинска каравела Оно за шта се верује да је најтачнији приказ латенске каравеле, представљено је у Ретабуло де Санта Аута из 16. века, сада у Националном музеју античке уметности, у ЛисабонуРеплика каравеле Boa Esperança у граду Лагосу у Португалији.
Каравела се први пут помиње у 13. веку као мали једнојарболни брод са латинским једрима и веслима, ниског и облог трупа, носивости око 50 тона. У 14. веку, у Шпанији и Португалији. Претпоставља се да су оне били изведени из сличних муслиманских рукотворина које су коришћене другде на Иберијском полуострву.[5] Ове ране каравеле су коришћене за пецање на мору и за превоз обалског терета. Били су то мали, лакши бродови – можда од 20 тона или мање, са посадом од 5 људи, судећи по једном регионалном примеру. Докази из 1388. године говоре да су то били open boats. Они су носили једнојарболску опрему. Помињу се 1307. године веће каравеле (до 30 тона) на Бискаји — величине која се може сматрати бродом, а не чамцем. Каравеле су очигледно биле уобичајен тип у Иберији током већег дела 15. века.[6]
Kаравела се развила у тројарболни једрењак носивости око 100-150 тона. Чврсто грађен труп имао је високе бокове. Костур од густо распоређених масивних ребара био је појачан на најширем делу троугластом балванском конструкцијом и спољним вертикалним ребрима. На прамцу и крми налазила су се висока надграђа за смештај посаде, а служила су и као платформа за топове. Највиши јарбол, усађен у средини брода, био је готово два пута виши од крменог; сви су носили латинска (троугласта) једра (итал.). Истовремено се појавио и други тип каравеле, са крижним (четвртастим) једрима на прамчаном јарболу, док су друга два задржала латинска једра (итал.).[7]
Каравела је добро једрила уз ветар, брзином и до 5 чворова, а уз повољан ветар и до 10 чворова. У 15. веку каравела носивости до 300 тона била је најпопуларнији трговачки брод. Одликовала се добрим поморачким и маневарским способностима за пловидбу по Атлантском океану. Због тога су је и употребљавали Шпанци и Португалци у поморским експедицијама за откривање нових океанских путева.[7]
Колумбове каравеле
Кристифор Колумбо је са три каравеле (Санта Марија, Ниња и Пинта) препловио атлантски океан 1492. Санта Марија је реконструисана према сликама тог ремена: била је дуга 25.6 м, широка 7.5 м, висока 4.1 м, носивости око 200 тона. Имала је три јарбола: прамчани са једним крижним, средњи са два, а крмени са латинским једром. На крменом надграђу било је смештено неколико топова, а на прамчаном 8-12 топова.[7]
16-17. век
У 16. веку каравела је добила још један јарбол: прамчани је носио крижна, а остали латинска једра. Каравеле су имале и резервна једра: кад се дуже једрило уз ветар постављана су латинска, а при повољном ветру замењивана су крижним једрима. Каравеле ишчезавају почетком 17. века појавом великих океанских једрењака.[7]
Због своје мање тежине, а тиме и веће брзине, каравела је била благодат за морнаре. Ране каравеле су углавном носиле два или три јарбола са латинским једрима, док су каснији типови имали четири јарбола.[8][9][10][11] Ране каравеле као што је caravela tilhlda из 15. века имале су просечну дужину између 12 и 18 m (39 и 59 ft), просечни капацитет од 50 до 60 тона,[12] висок однос дужине и ширине од око 3,5 према 1, и узак елипсоидни оквир (за разлику од кружног оквира нау пловила), што их чини веома брзим и управљивим, али донекле ниског капацитета. Управо у таквим бродовима је Кристифор Колумбо кренуо на своју експедицију 1492. године; Санта Марија је била нау од око 100 тона који је служио као водећи брод, а Пинта и Ниња су биле мање каравеле од око 15–20m са ширином од 6m и носивошћу око 60–75 тона.
Каравела квадратног облика
Типична квадратна каравела (Livro das Armadas)
Крајем 15. века, Португалци су развили већу верзију каравеле, која је носила прамац и крму – иако не тако високе као они у караку, што би је чинило непримереном – али је најпрепознатљивијим по свом четвртастом предњем јарболу, и три друга јарбола са латинском опремом. Пловило у овом облику се на португалском назива округла каравела (caravela redonda), јер се у иберијској традицији за испупчено четвртасто једро каже да је округло.
Она је била кориштена у флотама обалске страже у близини Гибралтарског мореуза и као оружана пратња трговачких бродова између Португалије и Бразила и на Кејп рути. Неки је сматрају претечом борбеног галиона. Остала је у употреби до 17. века.
Лисабон и Тежо (1572). Галија у центру (једна врста португалског галиона), караке, галије, округле каравеле и каравеле (lateen), између осталих пловила
Elbl, Martin (1994). „The Caravel and the Galleon”. Ур.: Gardiner, Robert; Unger, Richard W. Cogs, Caravels and Galleons: the sailing ship, 1000-1650. London: Conway Maritime Press. ISBN0851775608.
Whitewright, Julian (2009), „The Mediterranean Lateen Sail in Late Antiquity”, The International Journal of Nautical Archaeology, 38 (1), стр.97—104, doi:10.1111/j.1095-9270.2008.00213.x
Whitewright, Julian (2011). „The Potential Performance of Ancient Mediterranean Sailing Rigs”. International Journal of Nautical Archaeology. 40 (1): 2—17. doi:10.1111/j.1095-9270.2010.00276.x.
Whitewright, Julian (2012a). „Technological Continuity and Change: The Lateen Sail of the Medieval Mediterranean”. Al-Masāq. 24 (1): 1—19. doi:10.1080/09503110.2012.655580.
Whitewright, Julian (2012b), „Early Islamic Maritime Technology”, Ур.: Matthews, R.; Curtis, J.; Gascoigne, A. L., Proceedings of the 7th International Congress on the Archaeology of the Ancient Near East. Volume 2: Ancient & Modern Issues in Cultural Heritage, Colour & Light in Architecture, Art & Material Culture, Islamic Archaeology, Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, стр.585—598
David C. Goodman. (1988). Power and Penury. Cambridge University Press. (New York: 1988)
David Goodman. Spanish Naval Power, 1589–1665. (Cambridge University Press: Great Britain: 1997)
Edward Stallibrass (октобар 1889). „The Bijouga or Bissagos Islands, West Africa”. Proceedings of the Royal Geographical Society and Monthly Record of Geography. 11 (10).CS1 одржавање: Формат датума (веза).
Henry B. Culver. The Book of Old Ships: And Something of Their Evolution and Romance. (Garden City Publishing Company Inc: 1924)
Griffiths, Denis (1993). „Chapter 5: Triple Expansion and the First Shipping Revolution”. Ур.: Gardiner, Robert; Greenhill, Dr. Basil. The Advent of Steam - The Merchant Steamship before 1900. Conway Maritime Press Ltd. стр.106—126. ISBN0-85177-563-2.
Gardiner, Robert J; Greenhill, Basil (1993). Sail's Last Century: the Merchant Sailing Ship 1830-1930. London: Conway Maritime Press. ISBN0-85177-565-9.
Doran, Edwin Jr. (1974). „Outrigger Ages”. The Journal of the Polynesian Society. 83 (2): 130—140. Архивирано из оригинала 18. 01. 2020. г. Приступљено 30. 12. 2022.
Mahdi, Waruno (1999). „The Dispersal of Austronesian boat forms in the Indian Ocean”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language III: Artefacts languages, and texts. One World Archaeology. 34. Routledge. стр.144—179. ISBN978-0415100540.
Paine, Lincoln (2013). The Sea and Civilization: A Maritime History of the World. New York: Random House, LLC.
Worcester, G. R. G. (1947). The Junks and Sampans of the Yangtze, A Study in Chinese Nautical Research, Volume I: Introduction; and Craft of the Estuary and Shanghai Area. Shanghai: Order of the Inspector General of Customs.
Anderson, Atholl (2018). Cochrane, Ethan E; Hunt, Terry L., ур. The Oxford Handbook of Prehistoric Oceania. New York: Oxford University Press. ISBN978-0-19-992507-0.
The History and Development of Caravels - A Thesis - George Robert Schwarz, B.A., University of Cincinnati, Chair of Advisory Committee: Dr. Luis Filipe Vieira de Castro, May 2008
