Прошли догађаји у вези са континентом Антарктика From Wikipedia, the free encyclopedia
Прву хипотезу о постојању неког јужног континента дали су Хипарх и његови следбеници и филозофи Помпоније Мела и Плиније који су јужни континент назвали Патала. Највећи утицај на средњовековно убеђење о јужном копну извршио је Птолемеј, а први пут га је у своју карту света уцртао познати картограф Меркатор1587. године.[1] Меркатор је тада сматрао да се Антарктик налази између Јужног пола и области до којих тадашњи морепловци нису доспевали.
Слика друге експедиције Џејмса Ведела, која приказује брикЏејн и кутераБофоја.
Тек у 18. веку предузета су прва истраживања удаљених јужних области.[2] Међу првим истраживачима спомиње се Џејмс Кук који је 1771. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловећи Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. 49 година касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.
Посада руског брода „Мирни“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик 28. јануара1820. године. Капетан брода М. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј. г. ш и око 2°10’ з. г. д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику Натанијелу Палмеру који је ловећи фоке и китове 15. новембра1820. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.
Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком 19. века. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом Веделовог и Росовог мора, као и картирање континента. До 1954. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је НорвежанинКарстенс Борхгревијк1895. године.
Норвешки истраживач поларних области Роалд Амундсен је 1909. године решио је да крене у освајање Северног пола. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио амерички истраживач Роберт Пири, доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу Јужног пола. Најпре се искрцао у Заливу китова у Росовом мору 20. октобра1911. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније 14. децембра1911. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 . Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали по једно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.
Две недеље после Амундсена на Јужни пол се упутио и енглески поморац Роберт Скот са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј. г. ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да су стигли на Пол 17. јануара1912. године, где су угледали норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.
Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – мореуз или копно.
Совјетски географ С. В. Колесник изнео је мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, британски истраживач сер Вивијан Фукс доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца (децембар1957 – март1958) прешао 2800 правцем претпостављеног мореуза (од базе Шеклтон на Веделовом мору према бази МекМердо на Росовом мору). На сваких 30 до 50 мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току Међународне геофизичке године.
Амерички контраадмирал Ричард Берд је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.
Прва експедиција је организована 1928. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. 28. новембра1924. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.
Друга Бердова експедиција изведена је од 1933. до 1935. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 природне науке. Берд је сам провео поларну зиму у једној метеоролошкој станици на 80° ј. г. ш. тј. на месту удаљеном 180 од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.
Трећа Бердова експедиција трајала је од 1939. до 1941. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.
У четвртој Бердовој експедицији (1946. – 1947) учествовало је 4.000 људи. Иако је имала претежно војно-стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 , као и један залив близу Грејамове земље, површине 170.000km² (65.000 квадратних миља), који је 300 увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.
Fogg, G.E. (2000). The Royal Society and the Antarctic. London, The Royal Society: Notes and Records of the Royal Society London, 54 (1):.
Fogg, G.E. (2000). The Royal Society and the Antarctic. London, The Royal Society: Notes and Records of the Royal Society London, 54 (1):.
„Working-Class Hero”. Portland Magazine. 8. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 06. 01. 2019. — "'She’s just moored there at the dock in Bay Center, sitting in the mud,' says Charles Lagerbom, Northport, Maine, resident and president of the Antarctican Society".
Anthony, Jason C. (2012). Hoosh: roast penguin, scurvy day, and other stories of Antarctic cuisine. Lincoln, Neb.: University of Nebraska Press. ISBN978-0-8032-2666-1.
Clancy, Robert; Manning, John; Brolsma, Henk (2014). Mapping Antarctica: A Five Hundred Year Record of Discovery. Springer. ISBN978-94-007-4320-5. [Print]. 978-94-007-4321-2. [eBook]
John Noble Wilford: The Mapmakers, the Story of the Great Pioneers in Cartography from Antiquity to Space Age, p. 139, Vintage Books, Random House. 1982.0-394-75303-8.
ORBIS TERRARUM; explanatory text on the reverse of Ortelius' world map Tabula Orbis Terrarum (1570).</ref> Matthias Ringmann called it the Ora antarctica (antarctic land) in 1505,<ref>Matthias Ringmann, De Ora antarctica per regem Portugallie pridem inventa [The antarctic country discovered some time since by the King of Portugal], Strassburg, 1505.
<ref>Spieghel der Australische Navigatie; cited by A. Lodewyckx, "The Name of Australia: Its Origin and Early Use", The Victorian Historical Magazine, Vol.XIII, No.3, June 1929, pp.100–191.
Barros Arana, Diego. „Capítulo XI”. Historia general de Chile (на језику: шпански). Tomo cuarto (Digital edition based on the second edition of 2000 изд.). Alicante: Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. стр.280.
Forster, Georg, ур. (1986). A Voyage Round the World. Wiley-VCH. ISBN978-3-05-000180-7. „Published first 1777 as: A Voyage round the World in His Britannic Majesty's Sloop Resolution, Commanded by Capt. James Cook, during the Years, 1772, 3, 4, and 5'”
