From Wikipedia, the free encyclopedia
Ида Сабо (мађ. ; Печуј, 6. јул 1915 — Нови Сад, 24. новембар 2016) био је учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФРЈ, СР Србије и САП Војводине и јунак социјалистичког рада.
| ида сабо | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ида Сабо | |||||||||
| Датум рођења | 6. јул 1915. | ||||||||
| Место рођења | Печуј, Аустроугарска | ||||||||
| Датум смрти | 24. новембар 2016. (101 год.) | ||||||||
| Место смрти | Нови Сад, Србија | ||||||||
| Члан КПЈ од | 1939. | ||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Рођена је 6. јула 1915. године у Печују у аустругарској.
Као тринаестогодишњакиња, постала је текстилна радница а затим је радила у једној суботичкој штампарији. Рано се прикључила радничком и синдикалном покрету учествујући акцијама и штрајковима Уједињених радничких синдикалних савеза Југославије (УРССЈ-ових синдиката). У Савез комунистичке омладине Југославије је примљена 1934 и већ тад је према њеним речима усвојила идеје и мишљења Карла Маркса.[1] Због политичке активности морала је да оде из Суботице. Отишла је у Љубљану где је примљена у КПЈ 1939. Обављала је дужности секретара Окружног комитета СКОЈ-а за Љубљану.
Припада групи комуниста који су организовали устанак 1941. и Народноослободилачку борбу. Ухапшена је 1942. али је убрзо пуштена из затвора. Прикључила се словеначким партизанима, где је до завршетка рата обављала одговорне партијске задатке: чланица и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Љубљану, чланица Покрајинског комитета СКОЈ-а за Словенију, чланица Окружног комитета КПЈ за више округа, а затим и у Главном штабу Народноослободилачке војске и партизанских одреда Словеније. У редовима словеначких партизана је провела четири ратне године, а два дана пре ослобођења, 2. априла 1945. године, убијен јој је супруг Ковач Јанош.[2]
Касније се удала за Филоксиса Козмидиса, повереника грчких партизана који су били смештени у тадашњем Бујкесу са којим је касније добила две ћерке.
Била је и председница Антифашистичког фронта жена Војводине.[3]
После ослобођења, обављала је одговорне политичке дужности у партијским, синдикалним и државним органима, прво у Словенији а затим у Војводини, Србији и Југославији. Бирана је за посланицу републичке и савезне скупштине, посланицу Скупштине Аутономне Покрајине Војводине, где је у периоду 1963—1967. обављала дужност потпредседнице. Бирана је за потпредседницу Покрајинског одбора АФЖ-а Војводине (1946). Обављала је и друге одговорне дужности у Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата и Социјалистичком савезу радног народа Југославије. Била је чланица Председништва СФРЈ, Председништва Србије и Савета федерације.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден јунака социјалистичког рада, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и др.
Током целог свог живота се борила за права и једнакост жена које су према њеним речима за време старе Југославије биле неравноправне и другоразредне у односу на мушкарце и да жене тад нису имале право гласа. Захваљујући Комунистичкој партији покрет жена за равноправност је био веома јак и заступљен у целој земљи. Такође, наводи да југословенским женама нико није поклонио равноправност, већ су оне својим масовним учешћем у НОБ-у, са оружјем у руци то избориле. 90% жена је било неписмено јер им није било дозољено да се школују, већ су биле израбљиване на разним тешким пословима по разним фабрикама.
У једном од последњих интервјуа који је дала о својој непрестаној борби каже:
“Не знам је ли било теже борити се током рата с пушком у руци, у шуми, или после ослобођења водити битку за равноправност жена и мушкараца. Неписменост је тад, из ове перспективе, била фрапантна, а највећи део неписмених биле су жене. Покрет за равноправност жена био је јак, а битан темељ томе било је учествовање бројних жена у рату. Жене су се на фронту избориле за свој бољи друштвени положај, јер жену која се бори не може нико игнорисати. Живот по својој природи и јесте стална борба. Мојој генерацији баш ништа није било поклоњено, у то се доба баш ништа није подразумевало. Све смо морали створити сами. Од најбаналнијих ствари па даље. Кад се родиш усред Првог светског рата, а тек што се задјевојчиш већ си у шуми, усред Другога светског рата, у партизанима, па дође време мира и сиромашне земље коју је требало градити, живот ти је стална борба. Ни касније та борба не престаје.”[4]
Дуња Поповић, унука Иде Сабо, описала је поједине сегменте њеног живота кроз приповетке "Суботички реквијем" и "Судија преког суда" у књизи "Таоци страха" (издање Нова Поетика, 2020). Идино име замењено је, том приликом, фиктивним именом Ерика Ференц.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
