Игумановљева палата

Игумановљева палата или Палата Игуманов, Теразије 31 у Београду, саграђена је 1938 год, средствима Задужбине Симе Андрејевића Игуманова (1804—1882), српског трговца и добротвора, а према пројекту архитеката Петра и Бранка Крстића,^[1] у стилу модернизма. Седиште је Задужбине Симе А. Игуманова која има за циљ финансирање Богословије у Призрену и стипендирање ђака и студената са Косова и Метохије. Средства која се приходују од издавања станова и пословних простора у овој згради намењена су за испуњење наведених циљева задужбине, а у складу са тестаментом њеног оснивача. Главни старалац Задужбине је Патријарх српски Порфирије. Помоћни стараоци су Академик Светослав Божић и проф. др Јова Радић. Управитељ Задужбине је Архимандрит Данило (Владимир Гаврановић)

Игумановљева палата
Игумановљева палата Игумановљева палата
Информације
Локација	Београд, Србија
Статус	завршена
Саграђена	1938.
Број спратова	6
Компаније
Архитекта	Браћа Крстић
Аутор	Браћа Крстић
Управљање	Владимир Гаврановић

Историја

Палата Игуманов саграђена је у време интензивних напора да се Теразије, које су у међуратном периоду постале градски центар, обогате репрезентативним објектима. Задужбина трговца Симе Игуманова Призренца^[2] расписала је ужи конкурс за пројекат палате крајем 1935. године.^[3] Конкурс је водио Пера Поповић, поборник српско-византијског стила, а на конкурс су позвани архитекта Александар Дероко и архитекте Бранко и Петар Крстић. Захтев је био да палата буде монументална и у траженом стилу. Рад браће Крстић, модернизована верзија српско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, је усвојен на конкурсу и током 1936. године је почела израда главног пројекта.^[4] Када је Међународна дунавска комисија на лето 1938. одлучила да седиште пренесе из Беча у Београд, одабрала је палату Симе Игуманова.^[5]

Задужбина је национализована након Другог светског рата и 1991. је враћена Српској православној цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије.^[6]

Архитектура

Током разраде пројекта архитекте Крстић су одустале од нефункционалних елемената, попут аркада у приземљу и коначно завршиле пројектовање крајем 1936. године. Одређено је да буде изграђена на углу улица Александрове и Краља Милана, због чега је у пролеће 1937. порушен низ објеката, од двоспратнице поред палате на Теразијама до кафане "Ужице" у Александровој.^[7] Изградња је започета 1937, темељи су освећени 6. септембра,^[8] а завршена у априлу 1938. године. И у време градње извршене су неке мање исправке, а непосредно после Другог светског рата урађене су неке мање преправке у приземним просторијама. Игумановљева палата је угаона петоспратница. Декоративни мотив издуженог залученог отвора води порекло из српско-византијског стила, а пројектанти су га супротставили формалним одликама модернизма – мермерној облози фасаде, низовима правоугаоних прозора на последњем спрату, јакој надстрешници у приземљу, декоративним округлим прозорима на врху грађевине, декоративној шипки за заставу... У приземљу је пословни простор, док је на спратовима становање. Употребљени материјали одговарају стандардима периода у коме је објекат изграђен. Улази у зграду су декоративно обрађени у гипсу и штуко-мрамору. На фасади зграде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца“.

Скулптура

Нова скулптура Сима Игуманов са сирочићима, која се на Игумановој палати у Београду опет налази након 71 годину. Исту старију скулптуру великог српског добротвора је група скојеваца разлупала 1950. године.

На врху зграде првобитно се налазила скулптура Симе Игуманова са сирочићима, рад вајара Лојзе Долинара, "први групни вајарски рад у нашој земљи"^[9][10], монтирана је крајем јануара 1939^[11]. Група је представљала завештача са "рано преминулим сином и јужносрбијанском омладином, чији је велики добротвор".^[12] Група скојеваца ју је 1950. године, у сред дана, чекићима разлупала.^[13] Скулптура истог изгледа је поново враћена 22. априла 2021.^{[14][15][16][17]}

Значај

Предња фасада

Игумановљева палата је једно од најзначајнијих дела архитеката Петра и Бранка Крстића, као и један од кључних објеката на коме се огледа процес трансформације традиционалног академског метода у модерни, те је због својих вредности проглашена за споменик културе (Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 1082/1 од 24.5.1977).