Иван Шибл (Вировитица, 28. октобар 1917 — Загреб, 30. март 1989) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, друштвено-политички радник СР Хрватске и СФРЈ и народни херој Југославије.
| иван шибл | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Иван Шибл | |||||||||
| Датум рођења | 28. октобар 1917. | ||||||||
| Место рођења | Вировитица, Аустроугарска | ||||||||
| Датум смрти | 30. март 1989. (71 год.) | ||||||||
| Место смрти | Загреб, СР Хрватска, СФР Југославија | ||||||||
| Професија | војно лице | ||||||||
| Супружник | Нева Шибл | ||||||||
| Члан КПЈ од | септембар 1941. | ||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1953. | ||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | ||||||||
| Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Биографија
Рођен је 28. октобра 1917. године у Вировитици. До 1929. године Иван је живео у Вировитици, где је завршио основну школу и један разред Реалне гимназије. Из Вировитице се преселио у Загреб, где је завршио малу матуру и два разреда Учитељске школе. Док је похадао Учитељску школу, повезао се са револуционарним омладинским покретом, па је због своје активности био искључен из школе. Школовање је наставио у Чаковцу и Вршцу, али су га, убрзо, поново искључили из школе. Године 1935. вратио се у Загреб, где је наставио активност у револуционарном омладинском покрету. У то време био је и члан радничко-спортског друштва „Металац“, у којем се тада окупљала радничка омладина. Из тог друштва је око 40 чланова погинуло у Народноослободилачком рату, међу којима и народни хероји — Раде Кончар, Јожа Влаховић, Петар Бишкуп Вено и Маријан Чавић.
Године 1939. Иван је отишао на одслужење војног рока. После повратка из војске, није могао у Загребу добити запослење, па се запослио у Дуванској станици у Бујановцу, у јужној Србији. После три месеца, вратио се у Загреб и добио посао у библиотеци Економско-комерцијалне школе, у којој је радио до 1941. године.
Народноослободилачка борба
После окупације Краљевине Југославије и стварања усташке Независне Државе Хрватске, Иван је као члан ударне групе учествовао, у току лета и јесени 1941. године, у низу оружаних акција на загребачким улицама (једна од њих била је атентат на немачке авијатичаре). У септембру 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије. Пред крај 1941. године, усташка полиција је открила његову активност, и зато је он 24. јануара 1942. године напустио окупирани Загреб и отишао у Банијски партизански одред.
Учествовао је низу борби прво као борац, а затим као политички комесар чете и батаљона у Одреду. Ујесен 1942. године, Иван је упућен у Калнички партизански одред, на дужност политичког комесара батаљона. На тој се дужности налазио до 31. децембра 1942, када је његов батаљон ушао у састав Седамнаесте славонске бригаде. Почетком 1943. године, постављен је на дужност политичког комесара те бригаде, а почетком октобра 1943. преузима дужност политичког комесара 28. славонске дивизије. Крајем 1943. године, Иван је постављен за вршиоца дужности политичког комесара Друге оперативне зоне Хрватске, а у јануару 1944. године постаје политички комесар Десетог загребачког корпуса. Ту функцију вршио је до ослободења Југославије, маја 1945. године.
Послератна каријера
После ослобођења, изабран је за секретара Градског народног одбора у Загребу, и на тој дужности се налазио до краја 1945. године, када је поново прешао у службу Југословенске армије. У ЈНА је вршио дужности заменика политичког комесара и политичког комесара армије, начелника Кадровске управе у Главној политичкој управи Министарства народне одбране у Београду и политичког комесара Загребачке војне области. Године 1953. преведен је у резерву, у чину генерал-потпуковника.
Кратко време је радио као главни уредник листа „Борба“ у Београду, а у раздобљу од 1954. до 1963. године налазио се на дужности генералног директора Радио-телевизије „Загреб“. Од 1963. до 1967. био је председник Просветно-културног већа Сабора СР Хрватске, а од 1967. до 1969. године био је посланик у Већу народа Савезне скупштине. Од 1946. године Иван Шибл је неколико пута биран за посланика у Сабору. Од 1953. био је члан Централног комитета СК Хрватске, а од 1969. године био је председник Главног одбора СУБНОР-а Хрватске. Био је председник фудбалског клуба „Динамо“ из Загреба, од 1959. до 1967. године.
Децембра 1971. године, после седнице Централног комитета СКЈ, одржане у Карађорђеву, на којој је смењено највише руководство ЦК Савеза комуниста Хрватске, Иван је дао оставку на све своје дужности. Године 1972. је искључен из Савеза комуниста Југославије и пензионисан.
Умро је 30. марта 1989. у Загребу и сахрањен на гробљу Мирогој.
Књиге и одликовања
Иван Шибл био је веома активан и у публицистичкој делатности. Објавио је књиге:
- Загребачка област у народноослободилачкој борби, Загреб 1950.
- Ратни дневник, Загреб 1960.
- Из илегалног Загреба 1941., Загреб 1965.
- Партизански разговори,
- брошуру Прве политичке акције комуниста у окупираном граду и
- монографију Загреб тисућу деветсто четрдесет прве.
Према, његовом, Ратном дневнику снимљена су три филма - Наши се путови разилазе (1957), Кад чујеш звона (1969) и У гори расте зелен бор (1971), а сам је написао сценарио за филм Наши се путови разилазе и телевизијску серију Суморна јесен.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Референце
Литература
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
