српска професорка, антрополог и социолог From Wikipedia, the free encyclopedia
Загорка Голубовић (Дебрц, 8. март 1930 — Београд, 13. март 2019) била је српска професорка, антрополошкиња и социолошкиња.
| Загорка Голубовић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 8. март 1930. |
| Место рођења | Дебрц, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 13. март 2019. (89 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Супружник | Бранко Пешић |
Рођена је 8 марта 1930. године у Дебрцу, у општини Владимирци код Шапца.[1] У Београду је живела од 1933. где се школовала и где је већ у четрнаестој години постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије.
Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радила је као професорка у гимназијама у Земуну и Београду (1952-54). Изабрана је у звање асистенткиње на Филозофском факултету 1957, где је остала до 1975. у звању ванредне професорке. Са факултета је суспендована због дисидентства, критички интонираног часописа Праксис[2], учешћа у протестима 1968. године и студентским демонстрацијама.[3] Од 1960. године је била посланица Народне скупштине, а убрзо и прва антрополошкиња на Универзитету у Београду.[1] 1963. године била је чланица југословенске мисије у Генералној скупштини УН-а у Њујорку.[4] Oд 1963. до 1974. године била је учесница Корчуланске летње школе где је једна од главних тема била однос праксис филозофије и културе.[5] Корчуланска летња школа била је изузетно значајно место окупљања критички настројених интелектуалаца не само са подручја Југославије него из целог света кроз коју су прошла и многа позната имена попут Хабермаса, Фрома, Маркузеа итд.[5] У јануару 1975, суспендовала ју је Скупштина СР Србије. До 1981. године била је без посла, а у међувремену је радила као гостујући професор у Шведској, Великој Британији и САД. Од 1981. године, ради као научна саветница на Институту за друштвене науке који је тада био укључен у Београдски универзитет. На Филозофски факултет вратила се 1991. где је до 1996. предавала социо-културну антропологију. Оснивачица је катедре за интердисциплинарне студије антропологије.[1]
Била је уредница часописа Гледишта, Социологија и Филозофија и чланица Савета Праксиса, редакције Praxis International, Управног одбора Југословенског друштва за филозофију и социологију, председница Социолошког друштва Србије и филозофског друштва Србије. Једна од оснивачица Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.
Преминула је 13. марта 2019. године, у 89. години живота, у Београду, након дуге болести. Ту вест потврдили су чланови њене породице за лист Данас.[6]
Има ћерку Браниславу из брака са Бранком Пешићем.
Од 2021. године Института друштвених наука додељује награду „Загорка Голубовић” млађим истраживачима за ангажовани истраживачки рад. Прва добитница је Лара Кончар за рад „О положају и искуствима сезонских радница у пољопривреди у савременој Србији. Може ли се говорити о елементима структурног насиља”.[7] Чланови комисије за доделу ове награде су: Адриана Захаријевић, Ивица Младеновић, Илдико Ердеи, Срђан Радовић и Јелена Васиљевић.[8]
Као једна од представница персоналистичког марксизма свој активизам усмерила је у оквирима социјализма на стварање праведног грађанског друштва и учешћем у лево оријентисаним покретима на заговарању либерализма који је реинтерпретација Марксовог наслеђа.[9] Слободни универзитет је једна од њених иницијатива, а поред тога заслужна је за покретање синдиката „Независност“ као и Алтернативне академске образовне мреже. Давала је подршку радничком покрету „Солидарност“ у Пољској и учествовала и подржавала акције међународног радничког покрета.[10]
За време рада у Центру за филозофију и друштвену теорију заједно са седам других професора у оквиру Института слала је жалбу против политичке дискриминације Међународној организацији рада у Женеви, али је забрана предавања на универзитетима у Југославији као и полицијска присмотра и даље опстала.[11]
Управо због студентских побуна из 1968. године о којима је писала у књизи „Човек и његов свет“, књига бива забрањена.[12]
Почетком деведесетих година 20. века имала је запажену улогу у антиратном покрету у Београду. Била је оштра критичарка режима Слободана Милошевића и активна учесница тромесечног грађанског и студентског протеста 1996-1997. Након демократских промена 2000. године критички је анализирала економску транзицију у Србији.[13]
Књига „Како превазићи трули задах пропадања и створити услове за демократски препород Србије“ 1992. године имала је антиратни наратив.[12]
За своје критичко размишљање као неке од подстицаја наводи следеће ауторе: Роза Луксембург, Ерих Фром, Ернест Блох, Зигмунт Бауман, Антонио Грамши, Карл Корш, Хана Арент итд.[9]
На њено залагање за слободу и њене снажне антифашистичке ставове утицало је стрељање њене сестре као антифашисте у логору на Бањици што је у њеном животу оставило велики печат.[14]
Њено деловање одликује и запажен рад у одборима и форумима за одбрану демократије, синдикалним организацијама и Савету за борбу против корупције.[12]
2012. пажњу јавности је покренуло њено критички интонирано писмо упућено тадашњем председнику Борису Тадићу поводом случаја зрењанинске фабрике „Југоремедија“[15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
