Ерих Кош

Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик^[1] јеврејског порекла.^[2]

Ерих Кош
Српски књижевник, преводилац и академик
Датум рођења	(1913-04-15)15. април 1913.
Место рођења	Сарајево, Аустроугарска
Датум смрти	25. мај 2010.(2010-05-25) (97 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Биографија

Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.^[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајеву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичке прилоге у сарајевском "Прегледу".^[4]

У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.^[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.

Послије ослобођења, Ерих Кош је био потпредсједник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвјету у Савезном извршном вијећу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа^[3] провео је пет година (1964—1969).

Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.

Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и предсједник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).^[5]

Српска академија наука и умјетности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.^[4][6]

Преминуо је 25. маја 2010. године.^[7]

Библиографија

Збирке приповедака

• У ватри (1947)
• Три хронике (1949)
• Записи о младим људима (1950)
• Време ратно (1952)
• Најлепше године (1955)
• Као вуци (1958)
• Прво лице једнине (1963)
• На аутобуској станици (1974)
• Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)
• Босанске приче (1984)

Романи

• Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)
• (1958)
• Снег и лед (1961)
• Новосадски покољ (1961)
• Имена (1964)
• Мреже (1967)
• Досије Храбак (1971)
• У потрази за Месијом (1978)
• Шамфорова смрт (1986)
• Писац говора (1989)
• Мишеви (1991)
• Кућа 25а (1994)

Књиге есеја и чланака

• Тај проклети занат списатељски (1965)
• Зашто да не (1971)
• Приповетка и приповедање (1980)
• Сатира и сатиричари (1985)

Књиге аутобиографске прозе

• Узгредне забелешке (1990)
• Између редова (1994)
• Одломци и сећања
• Писци I и II

Признања

За своје књижевно дело академик Ерих Кош је добио више признања, међу осталим и награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики Мак (1958), Октобарску награду Београда за збирку Прво лице једнине (1964) и НИН-ову награду за најбољи роман годинеМреже (1968). Такође, додељено му је и највеће признање Србије - Седмојулска награда, коју је добио за животно дело.^[6][1]