Елбрус

Елбрус (рус. ) је угашени стратовулкан на Кавказу чији западни врх (Западни Елбрус) са надморском висином од 5.642 представља највиши врх Европе и Русије.^[7][8][5] Други део некадашњег вулканског гротла је источни врх (Источни Елбрус) са надморском висином од 5.621 . Налази се на југу европског дела Русије, недалеко од границе са Грузијом и удаљен је 65 km од града Кисловодска. Данас се на Елбрусу налази велики скијашки центар са системом жичара и гондола које излазе до висине од око 3.800 нмв на којој се налазе тзв. Дизел склоништа. Скијање на његовим падинама траје током читаве године јер се граница сталног снега налази нешто испод 3.700 нмв.

Елбрус
(руски)   (кабардински)   (карачајско-балкарски)
Планина Елбрус, гледано са севера
Географске карактеристике
Ндм. висина	5642[1][2][3] m
Израженост	4741
Координате	43° 21′ 18″ С; 42° 26′ 21″ И 43° 21′ 18″ С; 42° 26′ 21″ И
Географија
Елбрус Карта Caucasus mountains Елбрус Карта Русије Елбрус Карта Kabardino-Balkaria Елбрус Карта Европе Елбрус Карта света Локација планине Елбрус у планинама Кавказа; положај планине Елбрус у Русији; Локација планине Елбрус у Кабардино-Балкарији; Локација планине Елбрус у Европи; Локација планине Елбрус на Земљи
Државе	Русија
Топографска мапа	Елбрус и Горња Баксанска долина са EWP[4][5]
Геологија
Врста планине	Стратовулкан (успаван)
Последња ерупција	50 ± 50 година[6]

Елбрус
Елбрус
Ндм. висина	5.642 метара m
Координате	43°21′18″С 42°26′21″И
Географија
Локација	Русија
Масив	Кавказ
Најлакши пут	лако пењање по снегу/леду

Тродимензионални приказ врха Елбрус

Док се гледишта разликују у погледу расподеле Кавказа између Европе и Азије, најрелевантнији модерни ауторитети дефинишу континенталну границу као кавкаску вододелницу, стављајући Елбус у Европу услед његове позиције на северној страни слива у Русији.^[9]

Географска поставка

Елбрус се налази 20 km (12 mi) северно од главног ланца of the Великог Кавказа и 65 km (40 mi) јужно-југозападно од руског града Кисловодска. Његова перманентна ледена капа напаја 22 глечера, из којих настају реке Баксан, Кубањ и Малка.^[10]

Елбрус седи на покретној тектонској области, и повезан је са раседом. Залиха магме лежи дубоко испод неактивног вулкана.^[11]

Успон на врх

Успон на врх Елбруса се обавља готово искључиво јужном страном и започиње у сеоцима Терскол и Чегет која се налази испод самог Елбруса на надморској висини од око 2.100 . На њих се надовезује туристичко насеље Азау на чијем се крају (на око 2.300 ) налази почетак скијашких терена и полазиште гондола и жичара, као и стазе којом се пешице отпочиње успон на врх.

Поред успона уском стазом ка врху, први део успона је могуће прећи и гондолама које прво излазе на висину од око 2.900 нвм, а потом и на 3.460 нмв до станице Мир. Од ње се наставља широка стаза која прати двоседну жичару која излази на око 3.900 до тзв. склоништа Цистерна.

Успон се даље наставља широким гребеном, између два ледника, покривеним вечитим снегом који је заправо утабана скијашка стаза који релативно благо води до надморске висине од око 4.157 на којој се налази склониште Пријут 11 односно Дизел склониште, неколико мањих стамбених контејнера и рушевине старог склоништа Пријут које је страдало у великом пожару 1999. године у коме је погинуло неколико планинара. Ова висина представља место на коме се поставља последњи висински логор и са кога се креће на завршни успон ка врху до кога треба савладати још око 1.500 нмв. Овај сегмент успона је такође могуће прећи и помоћу ратрака који превозе како планинаре, тако и љубитеље зимских спортова који се потом спуштају низбрдо до склоништа Цистерна.

Завршни успон који почиње од Пријута наставља да прати гребен чији је нагиб одатле много оштрији и који се полако сужава до стене Пастухова (највиша тачка до које излазе ратраци) на око 4.670 нмв после чега почиње најопаснији део успона током кога је неопходно праћење јарких маркера који обележавају најсигурнији пролаз ка врху због великог броја пукотина у снегу које се налазе на том делу Елбруса. Уска снежна стаза води до под источни врх на око 4.950 нмв, после чега почиње да га обилази, а сам нагиб успона се опет драстично ублажава.

Последњи сегмент успона представља обилазак око подножја источног врха изнад ледника до седловине између два врха која се налази на висини од око 5.416 и на којој има скромних остатака мањег склоништа. Са ње полазе маркиране стазе које воде ка највишем западном врху (5.642 нмв) и нешто нижем источном врху (5.621 нмв), на чијим се обронцима налазе остаци британског Ленд Ровер Дефендера.

Прва жена са инвалидитетом која је освојила Елбрус је Данијела Јовановић која је 11.08. 2008. године изашла на врх између 9 и 10 часова по локалном времену. Она је рођена са тешким инвалидитетом, без шака и стопала, а спортом је почела да се бави 2001. године^[12].

Еруптивна историја

Планина Елбрус је настала пре више од 2,5 милиона година. Вулкан се тренутно сматра неактивним. Елбрус је био активан у холоцену, а према Глобалном програму вулканизма, последња ерупција се догодила око 50. године наше ере.^[6] Докази о недавном вулканизму укључују неколико токова лаве на планини, који изгледају свеже, и отприлике 260 km² (100 sq mi) вулканских остатака. Најдужи ток се протеже 24 km (15 mi) низ североисточни врх, што указује на велику ерупцију. Постоје и други знаци активности на вулкану, укључујући солфатарну активност и топле изворе. Западни врх има добро очуван вулкански кратер пречника око 250 m (820 ft).^[6]

Историја

Грчка митологија

У Путопису Црног мора, написаном на грчком око 130. године, Аријан је поменуо врх на Кавказу по имену Стробил: „… када смо скренули од Астелфоса ка Диоскурији, видели смо Кавкаски ланац […] Истакнут је један врх Кавказа — име врха било је Стробил — где је према причи Прометеја Хефест обешен по Зевсовом налогу”.^[13] (У грчкој митологији, Титан Прометеј је био окован на Кавказу као казна за крађу ватре од богова и њеног давања човечанству.) Аријанов Strobilos, или латинизовани Strobilus,^[14] касније је идентификован као Елбрус од стране неких писаца као што је Даглас Фрешфилд у истраживању Кавказа (1896). Фрешфилд је Елбрус назвао „по облику шишарке”^[15] ради етимологије. Старогрчка реч strobilos означава ротирајуће или уврнуте објекте као што су врх или шишарка.^[16]

Рани успони (1829—1930-е)

На нижи од два врха први пут се попео 22. јула [по јулијанском 10. јула] 1829. Хилар Хачиров, водич за научну експедицију Царске руске војске коју је предводио генерал Ђорђе Арсенијевић Емануел, а на виши (за око 40 m (130 ft)) 1874. године енглеска експедиција коју је предводио Ф. Крауфорд Гроув и која је укључивала Фредерика Гарднера, Хораса Волкера и швајцарског водича Питера Кнубела из кантона Вале и водича Ахија Сотајева. Током раних година Совјетског Савеза, планинарење је постало популаран спорт становништва, и на планини је био огроман промет. Дана 17. марта 1936, група од 33 неискусних комсомолца покушала је успон на планину и завршила са четири смртна случаја када су се оклизнули на леду и пали са смртним исходом.^[17]

Референце

1. „Mount Elbrus”. The World Book Encyclopedia. World Book, Inc. стр. 317.
2. „Image of the Day: Mt. Elbrus”. NASA Earth Observatory. 7. 7. 2003. Приступљено 15. 5. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. „Topographic map of Mount Elbrus”. opentopomap.org. Приступљено 2023-04-14.
4. „Mount Elbrus Map Sample”. EWP. 16. 6. 2007. Приступљено 15. 5. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. „Mount Elbrus and Upper Baksan Valley Map and Guide” (Мапа). EWP. 1:50,000 with mountaineering information. EWP Map Guides. Картографија: EWP. 2007. ISBN 978-0-906227-95-4.
6. „Elbrus: Summary”. Global Volcanism Program. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 2009-04-09. г. Приступљено 25. 2. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Данас се узима да границу Европе и Азије чини Кавказ односно вододелница коју он прави и према том схватању Елбрус се налази у Европи, због чега се он данас сматра највишим врхом старог континента уместо увреженог мишљења да је то Мон Блан.
8. Mount Elbrus Map Sample. Ewpnet.com. Приступљено 15 May 2014.
9. „CIA World Factbook – Russia, Geography”. US CIA. US Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 03. 07. 2015. г. Приступљено 22. 2. 2016.
10. Caucasus from Elbrus to Kazbek (Мапа) (1st изд.). 1:200,000 with general information. Map Guides. Картографија: EWP. Robin Collomb and Andrew Wielochowski. 1993. ISBN 0-906227-54-2.
11. Milyukov, V. K; Kopaev, A. V; Lagutkina, A. V; Mironov, A. P; Myasnikov, A. V (новембар 2007). „Observations of crustal tide strains in the Elbrus area”. Izvestiya Physics of the Solid Earth. MAIK Nauka. 43 (11): 922—930. Bibcode:2007IzPSE..43..922M. doi:10.1134/S106935130711002X.
12. Вести о успону ()
13. Stadter, Philip A. (2017). Arrian of Nicomedia. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1364-5. Cf. Arrian, Periplus, Greek text, § 16, and French translation.
14. Smith, William, ур. (1854). „Strobilus”. Dictionary of Greek and Roman Geography.
15. Freshfield, Douglas (1902). The Exploration of the Caucasus, Vol. 1 (2nd изд.). London: Edward Arnold. стр. 5. „Strobilus—Elbruz we now call it—is still there, lifting its great pinecone-shaped mass over the crest of the central chain.”
16. „στρόβιλος (ancient Greek)”. Wiktionary.
17. Kudinov, V.F. „Трагедия на Эльбрусе” [Tragedy on Elbrus]. Poxod.ru (на језику: руски).

Литература

• Anthony Huxley, Standard Encyclopedia of the World's Mountains (New York: Putnam, 1962)

Спољашње везе

• Подаци о успону () (језик: енглески)
• Подаци о успону () (језик: енглески)
• Фотографије Елбруса и околине (језик: енглески)
• Топографска карта Кавказа Архивирано на сајту (16. јун 2016)
• Ленд Ровер на врху Елбруса ()
• Bureau, Geographic. „Elbrus Region”. Приступљено 5. 1. 2010.