From Wikipedia, the free encyclopedia
Друга непријатељска офанзива 1942, знана и под именом романијско-бирчанска и озренска операција, подухват је немачких и усташко-домобранских трупа извршен у јануару и фебруару 1942. године у источној Босни ради уништења партизанских јединица и запоседања ослобођене територије.
| Друга непријатељска офанзива | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Другог светског рата у Југославији и Народноослободилачке борбе народа Југославије | ||||||||
.jpg) Карта борби у источној Босни током Друге непријатељске офанзиве | ||||||||
| ||||||||
| Сукобљене стране | ||||||||
 Нацистичка Немачка Независна Држава Хрватска Фашистичка Италија |
Народно- ослободилачки покрет Југославије |
 Централни национални комитет Краљевине Југославије | ||||||
| Команданти и вође | ||||||||
|
Паул Бадер |
 Јосип Броз Тито Коча Поповић |
Југословенска војска у отаџбини | ||||||
| Укључене јединице | ||||||||
|
Алпски батаљон |
|
| ||||||
| Јачина | ||||||||
| 30—35.000 војника[1] | 5—6.000 партизана[2] | 4.000 четника[2][а] | ||||||
| Жртве и губици | ||||||||
| око 730 мртвих и рањених, 464 промрзла | знатни[1] | |||||||
У току јесени 1941. устаничке снаге — шест партизанских и пет четничких одреда, који су у тој области још сарађивали са партизанима — ослободиле су највећи део источне Босне (територију између река Дрине, Босне и Спрече), угрозивши непријатељске гарнизоне, виталне саобраћајнице и значајне привредне објекте у рударским и индустријским ревирима. Поткрај године четници су појачали деструктивне активности, непријатељски су конфорнтирали са партизанским јединицама и преузели акције да разбију НОП. Доласком Врховног штаба са тек формираном Првом пролетерском бригадом на територији на којој су дјествовала два Народноослободилачка партизанска одреда (НОПО) — Романијски и партизански одред Звијезда, крајем децембра и првих дана јануара, сузбијена је умногоме четничка издајничка делатност, учвршћена слободна територија, а партизанске снаге консолидоване и ојачане.[2]
Оценивши да се, након разбијања партизанских снага у западној Србији и уништења тзв. Ужичке републике, најјаче устаничко жариште налази у источној Босни, немачка Команда за југоисток је решила да средином јануара предузме офанзиву ширих размера против устаничких (партизанских и четничких) снага на тој територији, с циљем да их разбије и поново успостави контролу на том стратешки битном подручју. Зато је задржана 342. дивизија која је, после завршених јесењих операција у западној Србији, требало да буде упућена на источни фронт. Њено ангажовање у новој операцији у источној Босни било је омогућено уласком бугарских трупа у источне области Србије и преузимањем окупационих задатака, чиме су немачке посадне дивизије добиле могућност да се прегрупишу. Поред 342. пешадијске дивизије, којој је поверена главна задатак — наступање из рејона Зворника и Вишеграда, у овој офанзиви ангажована је и немачка 718. дивизија и 12 батаљона домобрана и усташа — укупно 33.000 војника, подржаних артиљеријским, тенковским и ваздухопловним снагама.[1]
Партизанске и четничке јединице које су се налазиле на овој операцијској територији (партизанске: 1. пролетерска бригада и три НОПО-а: Романијски, Бирчански и партизански одред „Звијезда” — укупно 5.000 бораца; четничке: Сребренички, Власенички и Рогатички четнички одред и Церска четничка бригада — укупно око 3.000 војника) биле су претежито распоређене према непријатељским гарнизонима и положајима, затварајући правце који су, дуж комуникација, водили у унутрашњост слободне територије. Дубок снег и веома ниске температуре ограничавали су борбена дејства само у захвату комуникација.[2]
Обавештени о предстојећој немачкој офанзиви, четничке вође су изразиле лојалност немачким штабовима и својим јединицама издале наређења да напусте положаје и не пружају отпор. Оценивши да партизанске снаге не могу да се одупру надмоћнијем непријатељу, тим пре што су четничке јединице напуштале положаје, уносећи дезорганизацију и панику и стварајући услове за брзе продоре немачких јединица, Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) решио је да одустане од упорне одбране слободне територије и дао наређење партизанским јединицама да применом маневра, извлачењем испод удара непријатеља и смелим забацивањем у његову позадину и изненадним дејствима на његове бокове и заштитницу сачувају своју живу силу, а непријатељу да нанесу што веће губитке.
Непријатељске снаге су прешле у напад 15. јануара концентричним наступањем ка центру слободне територије. Најјаче снаге, два немачка пука (397. и 399.) и један домобрански пук, напале су, уз снажну подршку артиљерије, устаничке положаје јужно од Зворника и Цапарда.
Отпору Бирчанског партизанског одреда придружиле су се и неке четничке јединице до којих није стигло наређење њиховог штаба о непружању отпора немачким трупама. Јаке непријатељске снаге, подржане батаљоном тенкова, сломиле су отпор бранилаца и, надирући друмовима, заузеле Дрињачу, а наредних дана и Нову Касабу и Шековиће. Четничке јединице су се делом разбежале или пребациле преко Дрине у Србију, а делом предале, док се Бирчански одред одржао, повукавши се даље од комуникација. Његови делови су у зору 17. јануара разбили у селу Петровићима једну домобранску чету, заробивши 138 војника. Настављајући офанзиву, немачки пукови заузели су Братунац, Сребреницу и Власеницу, припремајући се за даљи продор ка Хан-Пијеску и Романији, у сусрет снагама које су наступале из Вишеграда, Сарајева и Кладња.
У међувремену су и остале непријатељске снаге извршиле брзе продоре на слободну територију: 398. пук из рејона Вишеграда ка Рогатици, у коју је ушао већ 16. јануара, 738. пук и четири домобранска батаљона из рејона Сарајева и Пала, једном колоном ка Сјетлини и Рогатици, а другом ка Романији, на коју су избили 17. јануара, а 750. пук из рејона Тузле, преко Кладња, ка Олову у које је ушао 21. јануара. Партизанске снаге су понегде пружале озбиљнији отпор и успоравале надирање непријатеља. Тако је до јачих борби дошло код Рогатице и Сјетлине, те код Мокрог и Ступара.
Да би избегао опасност да се нађе у окружењу, Врховни штаб је са деловима 1. пролетерске бригаде предузео брзо извлачење из рејона Средњег, где га је затекла офанзива, преко Романије и Гласинца на Јахорину и даље ка Фочи, коју је у међувремену ослободио Дурмиторски партизански одред. Спречена да се извуче из обруча истим путем, главнина 1. пролетерске бригаде је кренула заобилазним, али тежим и ризичнијим правцем преко реке Босне, Сарајевског поља и планине Игман да би избила у рејон Трнова и Калиновика, на територију коју је држао Калиновички партизанки одред. Овај смели покрет, познатији под именом Игмански марш, који је изведен поред самог Сарајева и који је због изузетно неповољних временских околности ушао у историју НОП-а, потпуно је изненадио непријатељске снаге.
Непријатељске снаге су до 22. јануара овладале свим насељеним местима дуж комуникација и у њиховом ширем захвату, али је изостао успех који су очекивали, односно партизанске јединице су углавном сачувале људство, избегавши да буду увучене у фронталне борбе и одолевши пропаганди и делатности четника. Веће губитке претрпели су делови 5. и 2. батаљона 1. пролетерске бригаде 21. јануара у Пјеновцу и Бијелој Води, када су били изненађени од стране немачких скијашких одељења. У Пјеновцу је погинуло 59 партизана, 4 су рањена и десетак их је заробљено, а у Бијелој Води је погинуло 14 бораца и пет их је рањено.
Пошто су извршиле прегрупацију, 9 немачких и 12 усташко-домобранских батаљона (око 17.000 војника), од 29. јануара до 4. фебруара извели су операцију против Озренског партизанског одреда на територији између река Босне и Спрече, у троуглу Завидовићи—Добој—Тузла. Озренски одред, који је имао око 1.200 бораца, пружао је успешан отпор, повлачећи се ка гребену планине, а затим је прешао у снажан противнапад, одбацио непријатеља и вратио изгубљену територију.
Немачка офанзива у источној Босни завршила се без већих успеха. Непријатељске трупе јесу продрле на ослобођену територију, прокрстариле комуникацијама, нанеле партизанским јединицама губитке, у неким изазвале осипање, али нису постигле главни циљ, разбијање и уништење партизанских снага и пацификацију тог стратегијски важног подручја југословенског ратишта. Немоћне да одрже заузету територију, непријатељске снаге су се убрзо повукле на полазне положаје, задржавши посаде у само неколико места, које ће једва да одрже.
У романијско-бирчанској операцији у немачким и усташко-домобранским трупама погинуло је, рањено и заробљено око 400 војника и официра, док су 464 страдала од промрзлина, а у Озренској операцији око 330 њих је избачено из строја. Губици партизанских јединица нису познати.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
