From Wikipedia, the free encyclopedia
Дислексија је поремећај способности читања и разумевања прочитаног уз очувану сензорну и општу способност.[1] Поремећај читања и писања огледа се у изокретању слова и речи код читања и писања, као и у непримећивању одређених слова или речи. Дислексија може да буде наследна. Јавља се на свим нивоима интелигенције.
 | Овом чланку је потребна лектура текста. То подразумева исправку граматичких, правописних и интерпункцијских грешака или тона. |
| Дислексија | |
|---|---|
 | |
| Пример поремећаја вештине писања у дислексији | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | Неуропсихологија, педијатрија |
| МКБ-10 | R48.0 |
| МКБ-9-CM | 315.02 |
| OMIM | 127700 |
| DiseasesDB | 4016 |
| Patient UK | Дислексија |
| MeSH | D004410 |
Као узрок настајања дислексије наводе се генетски фактори и фактори средине, мада у неким случајевима и породица има велики утицај на настанак дислексије. Она се често јавља код особа које имају поремећај пажње и хиперактивност, дискалкулију и сличне поремећаје. Може да се јави у одраслој доби као резултат повреде мозга, можданог удара или деменције. Механизми који су у основи дислексије представљају проблеме у мозгу у обради језика. Дислексија се дијагностификује кроз серију тестова памћења, правописа, вида и читања.
Третман подразумева прилагођавање наставне методе тако да задовољи потребе појединца. Иако је она у основи неизлечива, у великој мери може да се смањи степен симптома. Дислексија је најчешћа потешкоћа у учењу, утиче на 3%—7% становништва; међутим, до 20% може имати неки степен симптома. Дислексија се чешће дијагностификује код мушкараца, али се сматра да утиче на мушкарце и жене подједнако. Дислексија се јавља у свим деловима света. Неки сматрају да би требало дислексију посматрати као другачији начин учења, са својима предностима и недостацима.
Дислексија има два узрока, један у вези са фонолошком обрадом језика, а други у вези са визуелном обрадом језика. Сматра се да је когнитивни поремећај, а не проблем са интелигенцијом. Међутим, емоционални проблеми често настају због дислексије. Неки атурои се баве више описивањем дислексије, а други трагају за узроцима. Ово друго обично покривају различите способности читања и дефицита, и тешкоћа са различитих узрока, пре него једним условом. Неки објављени дефиниције су сама по себи описна, а други предлажу узроке. Ово друго обично покривају различите способности читања и дефицита, и тешкоћа са различитих узрока, пре него једним условом. Дефиниција Британска Дислексија Удружење описује дислексију као „тешко учења који првенствено утиче вештине који су укључени у прецизном и течно читање речи и правопис" и карактерише „тешкоћама у фонолошког свести, вербалне меморије и вербалног брзине обраде". Постоји извесна варијабилност у дефинисању дислексије. Неки извори, као што су САД Националном институту за здравље, дефинише се посебно као поремећај учења. ДСМ 5, приручник за психијатријске дијагнозе се користи у Сједињеним Америчким Државама, не посебно дефинише дислексију, образлажући ову одлуку, тврдећи да „многе дефиниције дислексије и дискалкулијом значило ти услови не би било корисно као имена поремећаја или на дијагностичких критеријума" . Уместо тога, подразумева дислексија у категорију названу специфичне поремећаје учења.
У раном детињству, симптоми који се повезују са каснијим дијагнозама дислексије укључују одложени почетак говора, тешкоће разликовања левог од десног, тешкоће са правцем. Заједнички мит уско повезује дислексију са „писањем у огледалу” и читањем слова или речи уназад. Деца школског узраста са дислексијом могу да испоље знаке тешкоће у идентификацији, генерисању сличних речи или бројању слогова у речима — од којих оба зависе од фонолошке свести. Тешкоће са проналажењем речи или именовањем ствари такође су повезане са дислексијом. Проблеми и даље постоје у адолесценцији и одраслом добу и могу да прате тешкоће са сумирањем прича, учењем напамет, читањем наглас или учењем страних језика. Одрасли са дислексијом често могу прочитати неки текст са добрим разумевањем, иако имају тенденцију да читају спорије од других.
Постоје бројни тестови који са великом вероватноћом могу да потврде дислексију код одређене особе. Ти тестови се углавном спроводе уз помоћ наставника или рачунара. Дислексија може да има више различитих појавних облика, попут: површинска дислексија, семантичка дислексија, психолошка дислексија и дубока дислексиј. Код површинске дислексије, речи које се правилно изговарају особа чита прецизније од речи са неправилним изговором. Површинска дислексија настаје када претходно писмена особа доживи оштећење мозга, што доводи до грешака које указују на оштећење лексичке руте. Фонолошка дислексија је повезана са лезијама у деловима мозга који су прокрвљени помоћу средње церебралне артерије. Осим тога, дислексија може да настане и прекомерном активношћу региона предњег мозга, који се зове Брокина зона, а који је повезан са аспектима језика и говора. Овај систем је заснован на процесу сензора који користе визуелне и усмене вештине да науче да препознају речи и обрасце речи.
Дислексију је идентификовао Освалд Беркхан 1881. године. Он је првенствено користио овај израз да означи случај дечака који је имао велике потешкоће у учењу читања и писања, упркос показивању типичне интелигенције и физичке способности у свим другим аспектима.[2][3]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
