усташки концентрациони логор за српску децу у Независној Држави Хрватској. From Wikipedia, the free encyclopedia
Дечји логор у Сиску, познат и под службеним називом Прихватилиште за децу избеглица, био је усташки концентрациони логор за српску децу у Независној Држави Хрватској. Овај логор за „одгој и преваспитавање" деце је основан одлуком „поглавника" Анте Павелића, као и друга два дечија логора у НДХ, Јастребарско и Горња Ријека код Крижеваца[1]. Ово стратиште за српску децу је настало 3. августа 1942, током Другог светског рата, после неуспешне офанзиве Трећег рајха (нацистичка Немачка) и Независне Државе Хрватске на партизане, домицилно српско становништво и пристигле збегове Срба из целог Поткозарја у планини Козари.[2][3] Логор је постојао у оквиру хрватског концентрационог логора у Сиску.[4]
| Дечји логор у Сиску | |
|---|---|
| Концентрациони логор | |
 Дјеца у баракама логора Сисак | |
| Место | Сисак |
| Под контролом |  Независна Држава Хрватска |
| Командант | Антун Најжер |
| Постојао | 3. августа 1942. — 8. јануар 1943. |
| Број затвореника | 6.693 |
| Број жртава | од 1300 до 3000 |
Логор за српску децу у Сиску је био највећи логор за децу у Независној Држави Хрватској и уз остале логоре у НДХ, једино место на Свету у коме су улогорена и убијана искључиво деца.[5][6]
У августу преко 2000 дјеце из јасеновачке економије Млака је пребачено у логор Сисак.[7][8]
У овом документарном филму који говори о концентрационим логорима за српску децу, у продукцији Музеја жртава геноцида из Београда, директор ове установе Вељко Ђурић- Мишина, каже :
Од 1941. до 1945. године у Хрватској (тада НДХ) постојали су концентрациони логори, јединствени у историји светске цивилизације, специјализовани за смештање и убијање деце…[9]
Овој деци су у јасеновачким логорима поубијани сви сродници и у правој и у побочним сродничким линијама (мајке, сестре, баке, тетке, ујне, стрине као и сви мушки сродници), њих није имао ко да ожали а ни запамти.[3]
Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине Града Сиска су 1974. године подигли скроман споменик побијеној дјеци логора у Сиску.(Споменик је недвосмислен доказ да су деца побијена и да је логор постојао. Он много више говори о геноциду него што упућује на примерено обележавање.)
Тачан број убијене деце у логору у Сиску није познат, а подаци се крећу од 1.300 до преко 3.000 убијене деце.[10] Био је под надзором Женске лозе усташког покрета и Усташке надзорне службе. Управник дечјег логора у Сиску је био Антун Најжер, усташа који је по занимању био лекар.[5]
Логор се налазио у неколико зграда у граду Сиску: Соколани, дворани женског католичког манастира Светог Винка, магацину солане „Рајс“, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и Карантину (једна од шест барака сисачког концентрационог логора).[5]
Услови за боравак и живот деце су били ужасни. Сва деца су (чак и бебе од неколико месеци) лежала на поду, на танком слоју сламе, без одеће и ћебади.[5]
У сабирном логору у Сиску налазило се у то време 5.700 жена. Највећи број био је из срезова Грубишно Поље и Бјеловара. Децу су одузели од мајки и затворили у Соколски дом а жене у двориште Теслићеве фабрике стакла. Ту су лежале на голој земљи, на киши. Једном дневно око 4 часа по подне, за јело су добијале мало неслане скроби од кукурузна брашна; за 20 дана боравка у Сиску нису уопште виделе хлеба. При деоби хране усташе би их ужасно тукле корбачима. У томе су се нарочито истицали младићи, чинећи тај посао са највећим задовољством. И деца – затворена у Соколском дому такође су слабо храњена.[11]
Велики број српске деце био је размештен по разним логорима, где се према њима поступало исто као и према мушкарцима и женама. И њих су представници власти, милосрдне сестре и усташе мучили глађу и жеђу, излагали свим временским непогодама, злостављали тукли „вадили очи, сјекли нос и уши, пребијали руке и ноге, често и пред њиховим родитељима. Уживајући у њиховом садизму.[12]
Деца која су била затворена у соколани у Сиску „била су исто тако лоше храњена као и ми“. Стога су многа бежала из логора и од грађана из вароши просила храну.[13] „Услед глади, нереда и прехладе међу децом је био велики помор. Нарочито су млађа деца испод три године умирала у масама.[14][15]
Из овог дечијег логора у НДХ, хумани и храбри људи успели су да извуку 2.200 козарске деце и пребаце их у Загреб. Породице у Сиску и околним селима узеле су на чување 1.630 детета, 1.691 дете из сисачког логора враћено је родитељима.[16]
Почетком 1942. године др Маргулис, лекар из Осијека, премештен је у тзв. „Дечије прихватилиште“ код Сиска, где је било око 3.200 српске деце. Децу је нашао у очајном стању, смештеној у једној рђавој згради чији је под био од цигала. Лежала су на слами, заражена тифусом и дизентеријом. Слама је била загађена и зараза је захватила готово сву децу. Др Маргулис је писмено затражио од шефа лекара једног Хрвата, којег није хтео именовати, да се слама промени. Овај му је међутим у претећој форми одговорио да НДХ „не може себи дозволити такав луксуз да промени сламу“. И тако је свих 3.200 српске деце помрло од опаких болести у „Дечијем прихватилишту“ где су се из специјалних хуманитарних „хрватских обзира налазила два лекара“.[17][18]
Прва деца су у логор стигла 3. августа 1942. године[5]. Тада је у логор доведено 906 деце[5]. Већ сутрадан, 4. августа долази још 650 деце. Трећа група деце у логор стиже 6. августа и у њој се налазило 1.272 деце.[5]
У току августа и септембра 1942. године је у логор доведено још 3.971 дете које је одузето од Срба који су одабрани за присилан рад у Немачкој.[5]
У периоду између 3. августа 1942. и 8. јануара 1943. године у Сиску је било затворено 6.693 српске деце.[5] Током постојања логора у њему је свакодневно умирало од 30 до 40 деце.[5]
Активиста Црвеног крста Анте Думбовић је водио евиденцију према којој је из логора враћено родитељима или блиским рођацима око 1.200 деце, док је око 2.200 деце предато грађанима Сиска и околине на прехрану.[5] Тачан број умрле деце никада није утврђен.[5] Думбовић је у току пет месеци 1942. забележио 1.630 умрле деце.[5] Помињу се и подаци од 1.152 сахрањене деце, односно 1.214 умрле деце.[5]
Након завршетка Другог светског рата гробар Фрањо Видец је изјавио да је број умрле деце у сандуцима увек био већи од оног који је стајао у евиденцији, док мала деца уопште нису ни пописивана.[5]
Број умрле деце у логору би био знатно већи да грађани Сиска нису колонизовали или спасавали децу.[5] Међутим и та деца су често умирала или због исцрпљености, или због спорадичних усташких акција у којима су та деца убијана, а често и њихови храниоци[5].
Доктор Лазар Маргуљес из Осјека који је обилазио децу у логору тврди следеће:[19]
Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце.
Након рата људи који су се вратили из заробљеништва су кренули у потрагу за својом децом. Картотека коју је водила Диана Будисављевић је коришћена веома кратко, јер ју је, заједно са фотографијама преузела ОЗНА.[5] Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а многи људи никада нису пронашли децу.[5]
На зграду солане Рајс 1958. године је постављена је спомен-плоча.[21] Почетком 1990-их спомен плоча је уништена.[5]
Подигнут је и споменик деци која су била у логору, у близини тадашњег дома културе, а на згради дома постављена је спомен плоча која је такође уништена почетком 1990-их.[5]
Дечје гробље је 1974. пејзажно уређено, а на њему постављен и споменик.[5] Данас је гробље неодржавано и пропало. На споменику који је остао пише да је ту сахрањено око 2.000 деце.[5]
Након рата у Хрватској почетком 1990-их, држава Хрватска није вршила комеморацију жртвама нити на други начин обележавала страдање у овом логору.[10] Комеморација је први пут одржана 2012. године, а њу су организовали Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине града Сиска.[22]
У савременој Хрватској постоје покушаји негирања постојања дечијег логора у Сиску или умањења броја жртава. Тако историчарка и деканка катедре за хрватске студије Влатка Вукелић тврди да такав логор није ни постојао.[23]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
