род зељастих биљака From Wikipedia, the free encyclopedia
Детелина (Trifolium sp.), широко распрострањен род зељастих биљака, припада породици легуминоза (лептирњаче, бобови; лат. Fabaceae или Leguminosae). Обухвата око 300 врста,[3] од којих у нашем поднебљу расте више од 40.[4] Латинско име Trifolium род је добио име по карактеристичним сложеним листовима, састављеним од три лиске (лат. tres - три и folium - лист).[5]
| Детелина | |
|---|---|
 | |
| Црвена детелина (Trifolium pratense), типичан представник рода | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Род: | Trifolium |
| Подродови и секције[1] | |
|
подрод Chronosemium
| |
 | |
| Ареал распрострањености рода детелина | |
| Синоними | |
|
Amoria C. Presl[2] | |
Детелином се често у народу називају и неке друге врсте из породице легуминоза, које нису из овог рода, али због облика листа подсећају на њу. Такве су, на пример, детелина камењарка (Anthyllis vulneraria),[6] велика детелина или луцерка (Medicago sativa), коњска детелина или кокотац (Melilotus officinalis). Има и врста које не припадају чак ни породици легуминоза, али се, такође због облика листа, називају детелинама, какве су кисела детелина или кисељача (Oxalis acetosella)[4] или украсна детелина (Oxalis triangularis).[7]
Врсте из рода детелина су најчешће, зељасте перене. Карактеришу се наизменично сложеним листом, састављеним од три лиске назубљеног обода. Мали, лептирасти цветови су код већине врста склопљени у главичасте, готово лоптасте цвасти, а ретко се могу срести појединачни. Најчешће су, зависно од врсте, бели, жути, ружичасти или црвени. Мали, суви плодови најчешће садрже 1-2 ситна семена. Детелине су доста осетљиве на многе лисне болести и напаснике.[8]
Род обухвата преко 300 врста.[9] Расту широм планете, у умереном и суптропском појасу, осим југоисточној Азији и Аустралији.[8] Код нас се у природи најчешће срећу:
,_Arnhem,_the_Netherlands_-_2.jpg)
.jpg)
Многе врсте детелине су важне врсте у изградњи вегетацијског покривача на планети. Имају важну улогу у обогаћивању земљишта азотом, захваљујући симбиози са нитрогеним бактеријама. Посебно су важне врсте у саставу биљних заједница ливада и пашњака, чија се хранљива вредност за исхрану стоке често и одређује управо према већој или мањој количини детелине.[3]
Већина врста детелина су одличне медоносне биљке, а посебно се истичу бела (T. repens) и бела брдска детелина (T. montanum). Нектар беле детелине је безбојан, ароматичан и са високим садржајем шећера, а његова продукција зависи од услова средине (влаге и температуре). Осим нектара пчеле са беле детелине сакупљају и мање количине полена. Брдска бела детелина има сличне особине, а позната је по томе што лучи нектар и у врелим летњим данима. Сличне особине има и шведска детелина (T. hybridum).[10]
Најчешће врсте детелине које се узгајају на ораницама као крмно биље (сточна храна) су црвена, бела и шведска детелина. Детелина је пожељна за исхрану стоке јер је богата протеинима, фосфором и калцијумом, чиме се обезбеђује квалитетна исхрана, како у свежем, тако и у сувом стању.[8] Такође су богати беланчевинама, витаминима (посебно витамином Ц) и каротеном.[4]
Детелина се у пољопривреди често користи за побољшање и очување квалитета пољопривредног земљишта. Детелина се користи као предврста, јер обогаћује земљиште азотом (око 55-170 кг азота по хектару) и повећава доступност других хранљивих материја за усеве који следе.[8]
Осим као сточна храна, листови детелине се могу користити и у људској исхрани. Како нису претерано укусни и тешко се варе због високог садржаја целулозе, најбоље их је припремати као вариво, помешане са другим врстама лиснатог поврћа. У Киргизији се некада једно од омиљених јела припремало управо од листова детелине на овчијем лоју. Уситњене цветне главице могу се стављати на сендвиче, а у Јапану су се конзумирале пржене на уљу, усољене или укисељене (као туршија). Од осушених цветних главица може се припремати укусан чајни напитак. У Ирској и Шкотској од осушене и самлевене цветне главице додају хлебном брашну и праве посебну врсту хлеба. У Русији су се хлебном брашну додавали осушени и самлевени листови.[4]
Неки аутори сматрају да једино детелина, од свих трава, „није лек баш ни од чега”.[11]
Многе врсте детелина успешно расту у хладовини и отпорне су на често кошење и гажење, па су честе у мешавинама семена које се користе за формирање травњака на јавним површинама.[8]
Верује се да је детелина била симбол среће још у Старом Риму, а поштовали су је и друиди. У келтској митологији била света биљка и била је симбол поновног буђења пролећа.[12] Према једној француској легенди,Исус Христ је у колевци имао јастук од суве траве, у којој је била и детелина. Усред зиме та детелина је процветала и својим цветовима опточила новорођенчету главу.[13]
Код детелине, најчешће беле (T. repens), јављају се услед генетске грешке листови који уместо три имају четири листа. Ова појава јавља се код једном у 10.000 случајева, па се наћи овакву детелину широм света сматра великом срећом. Још се ређе јављају листови са два, или са пет, шест и више листова. Што је више листова, вероватноћа је мања, а срећа - већа.[14] Према Гинису, рекорд држи детелина са 56 листова, коју је пронашао Шигео Обара из града Ханамаки у префектури Ивате, у Јапану.[15]
Детелина је посебно поштована у Ирској, где представља и традиционални симбол - Shamrock. Ирци је сматрају знаком добре среће. Постоји легенда о томе да је свети Патрик, да би Ирцима објаснио смисао хришћанства, користио детелину, тако да је детелина са три листа у Ирској постала симбол Светог Тројства.[16] Једно време постојао је обичај да млади парови при веридби размене међу собом детелину, а данас је многи носе као амајлију.[17] Подељена су мишљења о томе која врста детелине је прави Shamrock. Предњачи мала детелина (Trifolium dubium или Trifolium minus), а за њом следе: бела детелина (Trifolium repens), ситна луцерка (Medicago lupilina), звездан (Lotus corniculatus), лесандра (Smyrnium olastrum) и киселица (Oxalis acetosella).[18]
Код Старих Словена такође, детелина је била веома цењена биљка и код већине народа словенског порекла ова биљка има слично име (на македонском и бугарском Детелина, на чешком Jetel, код Лужичких Срба Źiśelina, код Хрвата Djetelina). Код Лужичких Срба постоји легенда о чаробној моћи детелине да штити од враџбина:[13]
„У неком уврачаном селу људи посматраху, како петао на стреси кућној с напором вуче неку огромну греду. Једна девојка, која је баш туда прошла с бременом детелине на леђима, насмеја им се, јер што они уврачани видеше, не беше ништа друго, већ сламка. Али кад она бреме детелине спусти на земљу, онда и она подлегне враџбини, па задигне своје своје сукње, мислећи да иде преко воде”
У нашем народу постоји веровање да детелину не треба ни сејати, ни косити за време младог месеца, јер таква детелина, како свежа тако и сува, животињама које се њоме хране не прија.[11]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
