From Wikipedia, the free encyclopedia
Данилов ученик (14. век) је био именом непознати (анонимни) српски средњовековни писац,[1] који је први започео рад на допуњавању Даниловог зборника, састављеног од житија српских владара и архиепископа, која је написао српски архиепископ Данило II (1324—1337).[2][3][4] Иако се Даниловом ученику не зна ни световно ни монашко име, према краткој белешци се зна да је од стране свог учитеља био храњен, вољен и поучаван, што се сматра поузданим доказом да је био монах и виши црквени служитељ.
Припадао је ужем кругу сарадника краља Стефана Душана, који је после смрти Данила (1337), поставио свога логотета (канцелара) за архиепископа и тиме покушао да српску цркву стави под свој јачи утицај.
Данилов ученик је написао три житија: Житије краља Стефана Уроша III (Дечанског), Житије краља Душана (недовршено, само до времена настајања зборника Животи краљева и архиепископа српских (1337—40)) и Житије архиепископа Данила II. Претпоставља се да је од житија које је саставио архиепископ Данило и од својих, која је између 1337. и 1340. писао по истом обрасцу, начинио целину, зборник Животи краљева и архиепископа српских (тзв. Данилов зборник). Његово приповедање је хроничарско, усмерено на спољашње догађаје (нпр. опис одбране Хиландара; опис битке код Велбужда), по чему излази из оквира старе поетике представљања унутрашњих духовних вредности и језичко–стилских узлета.
Књижевном делатношћу Даниловог ученика настављено је не само дело архиепископ Данила, већ је тиме продужена и традиција писања српских житија, коју су започели ранији ствараоци, попут Стефана Првовенчаног, Светог Саве, Доментијана и Теодосија.[5][6][7]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.