Географија и картографија у средњовековном исламу

Средњовековна арапска и персијска географија била је базирана на хеленистичкој географији и достигла свој врхунац за време Мухамеда ал-Идрисија у 12. веку.

Историја

Након својих почетака у 8. веку заснованим на хеленистичкој географији,^[1] исламска географија је била штићена од стране абасидских калифа Багдада. Многи исламски ученици допринели су њеном развићу, а најистакнутији су: Мухамед ел Хорезми, Абу Зејд ел Балхи (оснивач "Балхи школе") и Абу Рајхан ел Бируни.

Исламски картографи наследили су Птолемејев Алмагест и географију у 9. веку. Ова дела стимулисала су интересовање за географију (посебно за речнике географских имена) али нису била слепо праћена.^[2] Уместо тога, арабијска и персијска картографија пратила је Ел Хорезмија у усвајању правоугаоничне пројекције, пребацивајући Птолемејев Први меридијан неколико степени источно, и модификујући многе Птолемејеве географске координате.

Прихватајући грчке списе директно, без превођења на латински, арапски и персијски, географима нису биле корисне Е и О мапе у европском стилу.^[2]

Муслимански научници допринели су много географији и "земљаним" наукама. У 11. веку ујгурски ученик Махмуд ел Касгари био је први који је нацртао етнографску мапу туркијских народа у средњој Азији.

Утицај

Ови средњовековни доприноси утицали су на кинеску географију под монголском владавином.^[3] Они су такође били темељ картографског рада отоманског картографа Пирија Рајса.

Галерија

• 
  Ел Масудијева мапа света
• 
  Корејска Гангнидо мапа из 15. века, базирана на јапанској копији кинеског оригинала
• 
  Ибн Хавгалова мапа света из 10. века
• 
  Ел Касгаријева мапа из 11. века
• 
  Ибн ел Вардијев атлас света, рукописна копија из 17. века

Види још

• Листа муслиманских географа
• Историја географије
• Историја картографије

Референце

1. Tibbetts 1992, стр. 90–107
2. Edson & Savage-Smith 2004, стр. 61–63.
3. (Miya 2006; Miya 2007)

Литература

• Tibbetts, Gerald R. (1992). The Beginnings of a Cartographic Tradition, in: John Brian Harley, David Woodward: Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies. Chicago. стр. 90-107. ISBN 978-0-226-31635-2.
• Alavi, S. M. Ziauddin (1965), Arab geography in the ninth and tenth centuries, Aligarh: Aligarh University Press
• Edson, Evelyn; Savage-Smith, Emilie (2004). Savage-Smith, Emilie, ур. Medieval Views of the Cosmos. Oxford: Bodleian Library. ISBN 978-1-85124-184-2.
• King, David A. (1983), „The Astronomy of the Mamluks”, Isis, 74 (4): 531—555, doi:10.1086/353360
• King, David A. (2002), „A Vetustissimus Arabic Text on the Quadrans Vetus”, Journal for the History of Astronomy, 33: 237—255
• King, David A. (децембар 2003), „14th-Century England or 9th-Century Baghdad? New Insights on the Elusive Astronomical Instrument Called Navicula de Venetiis”, Centaurus, 45 (1-4): 204—226, doi:10.1111/j.1600-0498.2003.450117.x
• King, David A. (2005), In Synchrony with the Heavens, Studies in Astronomical Timekeeping and Instrumentation in Medieval Islamic Civilization: Instruments of Mass Calculation, Brill Publishers, ISBN 978-90-04-14188-9
• McGrail, Sean (2004), Boats of the World, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-927186-3
• Mott, Lawrence V. (May 1991), The Development of the Rudder, A.D. 100-1337: A Technological Tale, Thesis, Texas A&M University
• Rashed, Roshdi; Morelon, Régis (1996), Encyclopedia of the History of Arabic Science, 1 & 3, Routledge, ISBN 978-0-415-12410-2
• Sezgin, Fuat (2000), Geschichte Des Arabischen Schrifttums X-XII: Mathematische Geographie und Kartographie im Islam und ihr Fortleben im Abendland, Historische Darstellung, Teil 1-3 (на језику: German), Frankfurt am MainCS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)

Спољашње везе

• "Како је грчка наука утицала на арапску", Де Лејси О’Лери
• Исламска географија у средњем веку Архивирано на сајту (23. октобар 2015)