Геноцид у Руанди

Геноцид у Руанди означава масовна убиства на стотине хиљада припадника мањинског народа Тутси,^[1] као и припадника народа Хуту који су се супротстављали овим поступцима екстремиста народа Хуту. Овај геноцид представља најсвирепији злочин током Руанданског грађанског рата. Овај злочин су углавном починиле две Хуту екстремистичке организације: Интерахамве и Импузамугамби. Убијања су се одиграла између 6. априлa и средине јула 1994. и у њима је убијено од 800.000 до 1.000.000 људи. По процени из фебруара 2008, број жртава износи преко 1.074.000.^[2]

Руандански избеглички камп у ДР Конгу

На Уједињене нације су пале многе критике због неадекватног реаговања на овај злочин. Чињеница је да је 21. априла 1994, у време највећег клања у Руанди донета одлука о смањењу броја мировних трупа УН-а на свега 270. Стручњаци тврде да се злочин могао спречити интервенцијом свега 5000 мировних трупа међународне заједнице. Многе земље, укључујући Француску, Белгију и САД, су одбиле да спрече масакр. Канада, Холандија и Гана су наставиле да воде мировне снаге УН-а у Руанди, УНАМИР. Савет безбедности Уједињених нација су одбиле да шаљу помоћ и појачања у Руанди.

Позадина

Племена Тутси доселила су се на данашњу територију око Великих језера пре четири стотине година са шире територије Нила. Политичке границе повучене неколико векова касније поделиле су традиционална етничка подручја Тутсија и Хутуа на пет држава: Руанду и Бурунди те источну конгоанску покрајину Киву, док рубна подручја припадају Уганди и Танзанији. Као пастирски народ с развијеном војничком аристократијом, Тутсији су покорили Хутуе и народ Тва те успоставили феудалну монархију. Ову теорију је део историчара данас напустило, они сматрају како је савремена етничка подела Руанде произашла из социјалног раслојавања у претколонијално доба. Колонизација у деветнаестом веку додатно је зближила скупне идентитете западним концептом нације и расе. Тако су први мисионари који су походили средишњу Африку на прелазу у двадесети век Тутсије сматрали хамитским народом због висок раста и светлије пигментације коже, због чега су били „предодређени“ за владајућу руандску расу, Хутуе су због средњег раста и јаче грађе држали бантуидима, док су припаднике народа Тва сматрали делом пигмејске скупине због ниска раста и изразито тамне боје коже. Уочи геноцида почетком деведесетих у Руанди је живело око седам милиона људи, од чега је било 85 посто Хутуа, 14 посто Тутсија те један посто припадника народа Тва.

Руанда је од друге половине 19. века била европски колонијални посед. Након Берлинске конференције 1885. године припала је Немачкој Источној Африци, а након 1. светског рата Немачка је то подручје препустила Белгији, која је најпре 1923. добила мандат Лиге народа над регијом, а након 2. светског рата и старатељство Уједињених нација. Постојећа феудална елита коју су чинили Тутсији, у својим је рукама држала политичку и привредну моћ руандског друштва, па је послужила као ослонац колонијалној управи у владавини над већинским становништвом. Белгијска управа је могућност образовања и ангажмана у колонијалној администрацији пружила искључиво Тутсијима, док је у социјалној подели Хутуима била намењена улога физичке радне снаге. Последица такве колонијалне политике довела је до њиховог незадовољства подређеним положајем те до сукоба који је експлодирао након нестанка колонијалне власти.

Хуту националистичка партија Пармехуту је 1959. изазвала социјални револт који је био темељ за стварање републике којом ће доминирати Хутуи. То је био узрок прве фазе Руанданског грађанског рата у којем је убијено 20.000 Тутсија, а 200.000 је напустило земљу. Тада је од тих избеглица формиран Патриотски фронт Руанде (РПФ). Руанда 1961. добија независност од Белгије.

Грађански рат

Главни чланак: Грађански рат у Руанди

Тутска избегличка дијаспора је до краја осамдесетих је била добро организована и војно и политички. Највећи број Тутси избеглица у Уганди је био повезан победничким побуњеницима Националног Покрета Отпора током Уганданског грађанског рата током осамдесетих и формира Патриотски фронт Руанде 1985. као политичку организацију.

Дана 1. октобра 1990. Тутси отпочињу инвазију на Руанду како би се вратили у земљу. Магазин Кангура који је био активан од1990. до 1993, је био инструмент за иницирање етничке мржње и насиља Хутуа над Тутсима. 4. августа 1993. побуњеници и влада Руанде потписују споразум у Аруши за окончање грађанског рата. Споразумом је смањена моћ управљања председника Руанде Жувенила Хабијаримане који је био имао тоталну власт.

Припрема за геноцид

Владине вође у тајности формирају и наоружавају паравојне јединице Интерахамве („Онај који се бори заједно“ на кињарванда језику) и Импузамугамби („Онај који има јединствен циљ“).

Дана 11. априла 1994. генерал Ромео Далаире (командант снага Уједињених нација у Руанди) обавештава војног саветника генералног секретара, мајор- генерала Маурицеа Барила о куповини оружја и плану Хутуа за уништење Тутса.

Према незваничним информацијама око 1.700 Интерхамвеових војника је вежбало у владиним војним камповима и они су били одређени за регистровање свих Тутса у Кигалију.

Иницијални догађај

Авион у којем су се налазили руандански Хуту председник Жувенал Хабијаримана и такође Хуту председник Бурундија је оборен приликом слетања 6. априла 1994. у Кигалију. Оба председника су погинула. Одговорност за напад су одбацивали и Хутуи и РПФ. Хуту екстермисти су оптужили Тутсе и искористили га за почетак стравичног геноцида.

Геноцид

Национални републикански покрет за демократију и развој (МРНД), који је владао Рунадом од 1975. до 1994. са председником Жувенал Хабијариманом је била умешана у организовању многих видова геноцида. Војска и паравојне групе Хутуа започињу убиства свих Тутса и оних који су били умерени без обзира на етничку позадину. Велики број опозиционих политичара су такође били убијени. Многе државе су евакуисале њихове људе и затворили амбасаде кад је насиље порасло. Национални радио је подстицао људе да остају у својим домовима, а владина формирана станица РТЛМ је подстицала на нападе на Тутсе и умерене Хутуе. Војска је поставила стотине блокада на путевима широм земље.

Референце

1. „UN decides it is officially 'genocide against Tutsi' - News”. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2018.
2. See, e.g., Rwanda: How the genocide happened, BBC, 17 May 2011, which gives an estimate of 800,000, and OAU sets inquiry into Rwanda genocide, Africa Recovery, Vol. 12 1#1 (August 1998), p. 4, which estimates the number at between 500,000 and 1,000,000. Seven out of every 10 Tutsis were killed.

Литература

• Appiah, Anthony; Gates, Henry Louis (2010). Encyclopedia of Africa, Volume 1 (illustrated изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533770-9.
• Akhavan, Payam (1996). „The International Criminal Tribunal for Rwanda: The Politics and Pragmatics of Punishment”. American Journal of International Law. 90 (3): 501—510. JSTOR 2204076.
• Asiimwe, Arthur (05. 08. 2008). „Rwanda accuses France directly over 1994 genocide”. Reuters. Приступљено 13. 07. 2014.
• „Rwanda: French accused in genocide”. New York Times. Associated Press. 06. 08. 2008. Приступљено 13. 07. 2014.
• Aptel, Cicile (2008). „Closing the U.N. International Criminal Tribunal for Rwanda: Completion Strategy and Residual Issues” (PDF). New England Journal of International and Comparative Law. 14 (2): 169—188.
• BBC News (I) (04. 03. 1998). „French parliament inquiry into Rwandan genocide”. Приступљено 12. 07. 2014.
• BBC News (II) (23. 11. 2006). „France issues Rwanda warrants”. Приступљено 08. 02. 2013.
• BBC News (III) (05. 08. 2008). „France accused in Rwanda genocide”. Приступљено 12. 07. 2014.
• Chrétien, Jean-Pierre (2003). The Great Lakes of Africa: Two Thousand Years of History. Cambridge, Mass.: MIT Press. ISBN 978-1-890951-34-4.
• Dallaire, Roméo (2005). Shake Hands with the Devil: The Failure of Humanity in Rwanda. London: Arrow Books. ISBN 978-0-09-947893-5.
• de Brouwer, Anne-Marie L. M. (2005). Supranational Criminal Prosecution of Sexual Violence: The ICC and the Practice of the ICTY and the ICTR. Antwerp and Oxford: Intersentia. ISBN 978-90-5095-533-1.
• Des Forges, Alison (1999). Leave None to Tell the Story: Genocide in Rwanda (Извештај). New York, NY: Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-171-8.
• Dorsey, Learthen (1994). Historical Dictionary of Rwanda. Metuchen, N.J.: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-2820-9.
• Diamond, Jared (2005). Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. New York, N.Y.: Viking. ISBN 978-0-670-03337-9. (Chapter 10: "Malthus in Africa: Rwanda's Genocide", pages 311-328).
• Drumbl, Mark A. (2012). „'She makes me ashamed to be a woman': The Genocide Conviction of Pauline Nyiramasuhuko, 2011”. Michigan Journal of International Law. 2013. SSRN 2155937 .
• Elbe, Stefan (2002). „HIV/AIDS and the Changing Landscape of War in Africa” (PDF). International Security. 27 (2): 159—177. JSTOR 3092146. doi:10.1162/016228802760987851. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2013. г.
• Fassbender, Bardo (2011). Securing Human Rights?: Achievements and Challenges of the UN Security Council. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964149-9.
• Ferroggiaro, William, ур. (2001). The US and the Genocide in Rwanda 1994: Evidence of Inaction. Washington, DC: National Security Archive.
• Gourevitch, Philip (2000). We Wish To Inform You That Tomorrow We Will Be Killed With Our Families (Reprint изд.). London; New York, N.Y.: Picador. ISBN 978-0-330-37120-9.
• Hayden, Robert M. (2000). „Rape and Rape Avoidance in Ethno-National Conflicts: Sexual Violence in Liminalized States”. American Anthropologist. 102 (1): 27—41. JSTOR 683536. doi:10.1525/aa.2000.102.1.27.
• James, Paul (2015). „Despite the Terrors of Typologies: The Importance of Understanding Categories of Difference and Identity”. Interventions: International Journal of Postcolonial Studies. 17 (2): 174—195. doi:10.1080/1369801x.2014.993332.
• Jones, Adam (2010). „Genocide and Mass Violence”. Ур.: Laura J. Shepherd. Gender Matters in Global Politics. Routledge. стр. 127—147. ISBN 978-0-203-86494-4.
• Kinzer, Stephen (2008). A Thousand Hills: Rwanda's Rebirth and the Man Who Dreamed It. London: Wiley Books. ISBN 978-0-470-12015-6.
• Longman, Timothy (2010). Christianity and Genocide in Rwanda. New York: Cambridge University Press.
• Luis, J. R.; . (2004). „The Levant versus the Horn of Africa: Evidence for Bidirectional Corridors of Human Migrations”. American Journal of Human Genetics. 74 (3): 532—544. PMC 1182266 . PMID 14973781. doi:10.1086/382286.
• Mamdani, Mahmood (2002). When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism, and the Genocide in Rwanda. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-10280-1.
• McGreal, Chris (11. 01. 2007). „France's shame?”. The Guardian. London. Приступљено 09. 02. 2013.
• Melvern, Linda (2000). A people betrayed: the role of the West in Rwanda's genocide (8, illustrated, reprint изд.). London; New York, N.Y.: Zed Books. ISBN 978-1-85649-831-9.
• Melvern, Linda (2004). Conspiracy to Murder: The Rwandan Genocide. London and New York, NY: Verso. ISBN 978-1-85984-588-2.
• Melvern, Linda (05. 11. 2006). „French accused of complicity in genocide that killed a million in Rwanda”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 15. 07. 2014. г. Приступљено 13. 06. 2014.
• Melvern, Linda (11. 08. 2008). „France and genocide: the murky truth”. The New Times. Kigali. Архивирано из оригинала 14. 07. 2014. г. Приступљено 07. 06. 2014.
• Nowrojee, Binaifer (1996). Shattered Lives: Sexual Violence during the Rwandan Genocide and its After. New York, NY: Human Rights Watch. ISBN 978-1-56432-208-1.
• PBS. „Interviews – Philip Gourevitch”.
• Power, Samantha (2001). „Bystanders to Genocide”. The Atlantic Monthly (September 2001).
• Powers, Shannon E. (2011). „Rwanda's Gacaca Courts: Implications for International Criminal Law and Transitional Justice”. Insights. 15 (17): 1—6.
• Prunier, Gérard (1995). The Rwanda Crisis, 1959–1994: History of a Genocide (1st изд.). London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850652434.
• Prunier, Gérard (1998). The Rwanda Crisis, 1959–1994: History of a Genocide (2nd изд.). London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 978-1-85065-372-1.
• Prunier, Gérard (1999). The Rwanda Crisis: History of a Genocide (2nd изд.). Kampala: Fountain Publishers Limited. ISBN 978-9970-02-089-8.
• Radio France International (RFI) (10. 04. 2014). „Twenty years after genocide France and Rwanda give different versions of history”.
• Rettig, Max (2008). „Gacaca: Truth, Justice, and Reconciliation in Post-conflict in Rwanda?”. African Studies Review. 51 (3): 25—50. JSTOR 27667378. doi:10.1353/arw.0.0091.
• Reuters (29. 11. 2009). „France and Rwanda agree to restore relations”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 09. 02. 2013.
• Rittner, Carol (2009). „Rape, Religion, and Genocide: An Unholy Silence”. In Steven Leonard Jacobs, ed., Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam (pp. 291–305). Lanham, MD: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3588-4.
• Sarkin, Jeremy (2001). „The Tension between Justice and Reconciliation in Rwanda: Politics, Human Rights, Due Process, and the Role of the Gacaca Courts in Dealing with the Genocide”. Journal of African Law. 45 (2): 143—172. JSTOR 3558953. doi:10.1017/s0221855301001675.
• Shyaka, Anastase. „The Rwandan Conflict: Origin, Development, Exit Strategies” (PDF). National Unity and Reconciliation Commission, Republic of Rwanda. Приступљено 16. 02. 2012.
• Silva-Leander, Sebastian (2008). „On the Danger and Necessity of Democratisation: trade-offs between short-term stability and long-term peace in post-genocide Rwanda”. Third World Quarterly. 29 (8): 1601—1620. doi:10.1080/01436590802528754.
• Tiemessen, Alana Erin (2004). „After Arusha: Gacaca Justice in Post-Genocide Rwanda” (PDF). African Studies Quarterly. 8 (1): 57—76. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2012. г.
• Totten, Samuel; Bartrop, Paul Robert; Jacobs, Steven L. (2008). Dictionary of Genocide, Volume 2: M–Z. Westport, CT: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34644-6.
• Tully, L. Danielle (2003). „Human Rights Compliance and the Gacaca Jurisdictions in Rwanda”. Boston College International and Comparative Law Review. 26 (2): 385—411.
• Nations, United. „Rwanda-UNAMIR Background”. Приступљено 03. 10. 2018.
• United Nations Department of Peacekeeping Operations (2008). „United Nations Peacekeeping Operations: Principles and Guidelines” (PDF). New York, N.Y.: United Nations Secretariat. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 08. 2008. г. Приступљено 16. 12. 2018.
• Whitney, Craig R. (20. 12. 1998). „Panel Finds French Errors In Judgment On Rwanda”. New York Times. New York, N.Y. Приступљено 09. 02. 2013.
• Verwimp, Philip (2006). „Machetes and Firearms: The Organization of Massacres in Rwanda”. Journal of Peace Research. 43 (1): 5—22. JSTOR 27640247. doi:10.1177/0022343306059576.
• Verwimp, Philip (2009). „Testing the Double-Genocide Thesis for Central and Southern Rwanda”. The Journal of Conflict Resolution. 47 (4): 423—442. JSTOR 3176203.

Спољашње везе

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.