From Wikipedia, the free encyclopedia
Вестфалски мир ( , изговор (
слушај)) је збирни назив за два мировна споразума потписана октобра 1648. године у вестфалским градовима Оснабрику и Минстеру. Они су окончали Тридесетогодишњи рат (1618–1648) и донели мир Светом римском царству, затворивши катастрофалан период европске историје у којем је страдало око осам милиона људи. Цар Светог римског царства Фердинанд III, краљевине Француска и Шведска, и њихови савезници међу принчевима Светог римског царства, учествовали су у преговорима.[1]
.jpg)
Преговарачки процес је био дуг и сложен. Разговори су вођени у два града, јер је свака страна желела да се састане на територији под сопственом контролом. Укупно је стигло 109 делегација које представљају зараћене државе, али нису све делегације биле присутне у исто време. За окончање рата у Царству потписана су два уговора: Минстерски и Оснабрички уговор.[2][3] Ови споразуми су окончали Тридесетогодишњи рат у Светом римском царству, са Хабзбурзима (владари Аустрије и Шпаније) и њиховим католичким савезницима на једној страни, борећи се против протестантских сила (Шведске и одређених светоримских кнежевина) у савезу са Француском (која иако католичка, снажно је антихабзбуршки расположена под краљем Лујем XIV).
Шпански споразум, којим је завршен Тридесетогодишњи рат потписан је 30. јануарa 1648.[4] Уговором су признате независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Уговор о Пиринејима из 1659. сматра се делом Вестфалског споразума, а потписале су га Француска и Шпанија.
Многи историчари Вестфалски мир сматрају почетком модерне ере. Тим споразумом створена је база међународног система суверених држава. Неколико стручњака међународних односа идентификовало је Вестфалски мир као порекло принципа кључних за модерне међународне односе,[5] заједнички познатих као Вестфалски суверенитет. Међутим, неки историчари се противе, сугеришући да су се такви ставови појавили током деветнаестог и двадесетог века у вези са забринутошћу за суверенитет током тог времена.[6]
Европа је била измучена и Тридесетогодишњим и Осамдесетогодишњим ратом, који су узели велики данак у новцу и животима. Осамдесетогодишњи рат био је дуготрајна борба за независност Холандске републике са протестантском већином (модерне Холандије), коју је подржавала Енглеска са већинским протестантима, против Шпаније и Португала у којима су католици доминирали. Тридесетогодишњи рат је био најсмртоноснији од европских верских ратова, усредсређен на Свето римско царство. Рат, који се развио у четири фазе, укључио је велики број домаћих и страних играча, који су стали или на страну Католичке лиге или Протестантске уније (касније Хајлбронске лиге). Прашким миром (1635) окончана је већина верских аспеката рата, а француско-хабзбуршко ривалство је добило на значају. Са између 4,5 милиона и 8 милиона мртвих само у Тридесетогодишњем рату и деценијама непрекидног ратовања, потреба за миром је постајала све јаснија.[7]
Мировни преговори између Француске и хабзбуршког цара почели су у Келну 1636. године. Ове преговоре је у почетку блокирао кардинал Ришеље из Француске, који је инсистирао на укључивању свих својих савезника, било да су потпуно суверене земље или државе у оквиру Светог римског царства.[8] У Хамбургу су Шведска, Француска и Свето римско царство преговарали о прелиминарном миру у децембру 1641. године.[9] Изјавили су да су припреме Келна и Хамбуршки споразум биле прелиминарне ствари за свеобухватни мировни споразум.[тражи се извор]
Преговори су се одигравали у Минстеру и Оснабрику.[4] То су два града удаљена 50 km и налазе се у данашњој Северној Рајни-Вестфалији и Доњој Саксонији. Шведска је желела Минстер и Оснабрик, док је Француска предлагала Хамбург и Келн. Преговори су захтевали два места, јер су протестантске и католичке вође одбијале да се међусобно састану. Католици су користили Минстер, а протестанти Оснабрик. Оба града су задржана као неутралне и демилитаризоване зоне због преговора.[10]
У Минстеру су вођени преговори између Светог римског царства и Француске, као и између Холандске републике и Шпаније које су 30. јануара 1648. потписале мировни уговор којим је окончан Осамдесетогодишњи рат[11] који није био део Вестфалског мира.[12] Минстер је, од свог поновног католичанства 1535. године, био стриктно једноконфесионална заједница. У њему се налазио каптол Кнеже-бискупије Минстера. Дозвољено је само римокатоличко богослужење, док су калвинизам и лутеранизам били забрањени.[тражи се извор]
Шведска је радије преговарала са Светим римским царством у Оснабрику, које су контролисале протестантске снаге. Оснабрик је био дводеноминациони лутерански и католички град, са две лутеранске и две католичке цркве. Градско веће је било искључиво лутеранско, а углавном грађани, али је у граду био смештен и католички каптол Кнежевине-бискупије Оснабрика и имао је много других католичких становника. Оснабрик је био потчињен од стране трупа Католичке лиге од 1628. до 1633. године, а затим га је заузела лутеранска Шведска.[13]
Мировни преговори нису имали тачан почетак или крај, јер се 109 делегација никада није састало на пленарној седници. Уместо тога, различите делегације стизале су између 1643. и 1646. и одлазиле између 1647. и 1649. године. Највећи број дипломата био је присутан између јануара 1646. и јула 1647.[14]
Делегације је послало 16 европских држава, 66 царских кнежевинапредстављајући интересе 140 царских кнежевина и 27 интересних група представљајући 38 група.[15]
Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа:
Због тих принципа, Вестфалски споразум из 1648. је изузетно значајан за међународне односе. Тим уговором створена је база модерног међународног система независних нација-држава. У ствари, то је био почетак закона међу сувереним државама., по коме једна другој гарантује независност и право народа на самоопредељење. Два најважнија нова принципа су били
То су биле праве политичке и правне иновације тога времена.
Споразум је дефинисао принципе суверенитета и једнакости држава, да би се успоставио трајни мир и пријатељство међу државама, са узајамно прихватљивим системом међународног права, базираног на међународно везујућим уговорима. По први пут је успостављен систем, који је поштовао људска права и био је базиран на међународном праву, уместо на грубој сили и праву јачег да одређује односе међу државама.
Био је присутан и пети принцип, а то је идеја да победник треба да даде уступке и да сарађује са циљем да се постигне трајни мир.
Укратко, кључно за Вестфалски мир је суверенитет нација.
Два одвојена уговора су чинила коначно мировно решење:
Већина одредби уговора је дело кардинала Мазарена, који је био де факто владар Француске, јер је краљ био малолетан. Француска је из рата изашла у много бољем положају од било које друге државе, па је Француска већином диктирала Вестфалски мир.
Други значајан резултат је да је окончана идеја да Свето римско царство има духовну доминацију над осталим хришћанским светом. Националне државе постају највиши ниво власти, који не одговара ником изнад. Сви су признали Аугсбуршки мир из 1555, по коме је вера кнеза одређивала веру државе (лат. )
Признате су и територијалне промене:
Основна начела Вестфалског мира била су:
Моћ коју је ужива Фердинанд III му је одузета и враћена владарима царских држава. Владари царских држава поново су могли да бирају своје званичне религије. Католици и лутерани су редефинисани као једнаки пред законом, а калвинизам је правно признат као званична религија.[28][29] Независност Холандске Републике, која је практиковала верску толеранцију, такође је обезбедила сигурно уточиште за европске Јевреје.[30]
Света столица је била веома незадовољна нагодбом, а папа Иноћентије X је у були Zelo Domus Dei назвао „ништавим, неважећим, неправедним, проклетим, непристојним, бесмисленим, испразним и без ефекта за сва времена“.[31][32]
Уговори нису у потпуности окончали сукобе који су произашли из Тридесетогодишњег рата. Борбе су се наставиле између Француске и Шпаније све до Пиринејског споразума 1659. године. Холандско-португалски рат који је почео током Иберијске уније између Шпаније и Португала, као део Осамдесетогодишњег рата, трајао је до 1663. године. Ипак, Вестфалски мир је решио многа отворена европска питања тог времена.[тражи се извор]
Неки проучаваоци међународних односа идентификовали су Вестфалски мир као порекло принципа кључних за модерне међународне односе, укључујући неповредивост граница и немешање у унутрашње послове суверених држава. Овај систем је у литератури постао познат као Вестфалски суверенитет.[33] Већина модерних историчара доводи у питање повезаност овог система са Вестфалским миром, називајући га „Вестфалским митом“.[34] Они су оспорили гледиште да је систем модерних европских држава настао из Вестфалских уговора. Уговори у свом тексту не садрже ништа о верској слободи, суверенитету или равнотежи снага што би се могло тумачити као принцип међународног права. Уставна уређења Светог римског царства су једини контекст у коме се у тексту помињу суверенитет и верска једнакост, али то нису нове идеје у овом контексту. Иако уговори не садрже основу за савремене законе самих нација, они симболизују крај дугог периода верског сукоба у Европи.[35]
Вестфалски мир је означио почетак модерних националних држава („вестфалских држава“), чиме је започела и модерна дипломатија. Први пут је признат суверенитет сваке државе. Ратови после тога не воде се око вере, него око државе. То је омогућило католицима и протестантима да постану савезници унутар својих држава. Вестфалски мир је зацементирао и поделу Немачке, спречавајући је да се уједини у једну националну државу. Често се истиче да је Вестфалски мир темељ за проучавање међународних односа.
На симпозијуму одржаном 1998. (350 година од Вестфалског мира) о политичкој релевантности Вестфалског мира, Хавијер Солана је изјавио да су „хуманост и демократија били два принципа, који нису били релевантни за оригинални вестфалски поредак“, па је дао критику да „вестфалски систем има своје границе. Принцип суверенитета, на коме се заснива произвео је базу за ривалства уместо савеза држава, искључења уместо интеграције“.
Током 2000, немачки министар спољних послова Јошка Фишер је изјавио да је застарели систем европске политике заснован на вестфалском поретку „Кључни концепт Европе након 1945. године био је и још увек је одбијање принципа равнотеже снаге и хегемонистичких амбиција индивидуалних држава, што се појавило након вестфалског мира 1648. године. То одбијање је узело облик мешања виталних интереса и трансфер суверених права држава нација на наднационалне европске институције“.
После мадридских напада Ал Каида је објавила да „међународни систем запада изграђен после Вестфалског мира ће пропасти и настаће нови систем заснован на вођству моћне исламске државе“.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
