Василије Поповић

Василије Поповић преусмерава овде. За друга значења погледајте страницу Василије Поповић (вишезначна одредница).

Василије Поповић (Нови Сад, 1827 – Мошорин, 1905) био је син новосадског проте Јована, и брат лингвисте Ђуре Даничића.

Василије Поповић
Датум рођења	1827
Место рођења	Нови Сад, Аустријско царство
Датум смрти	24. јул 1905.
Место смрти	Мошорин, Аустроугарска

Биографија

Рођен је 1827. године у Новом Саду, од родитеља православног свештеника Јована и Ане. Рано је остао без оца, са још четири брата, а образовао се великим пожртвовањем мајке. Школовао се у Новом Саду и Сегедину, а Богословију завршио у Београду. По рукоположењу одмах је добио Мошорин, а неко време је администрирао тителском парохијом. Био је 1891. године изабрани члан Скупштине епархије Бачке, из Жабаљског протопрезвирата.^[1]

Припадао је конзервативно-клерикалној струји и иступао у листу «Српски народ», који је уређивао његов брат.

Критиковао је Народну слободоумну странку, позивајући је на православне каноне. Отуда је добио надимак "Канонер", који је и сам прихватио, те се некад тако и потписивао (1884).^[2] Јавно му се подсмевао Јован Јовановић Змај на страницама свог хумористичког часописа "Стармали", 1881-1884. године.^[3] Остаје упамћен да је за време патријарха Германа Анђелића био је "најжешћи противник Милетићево-Суботићеве Народне странке и много је писао по 'Српском народу'".^[4]

Умро је 24. јула 1905. у Мошорину, у 79. години.^[4]

Књижевни рад

Објавио је поп Васа 1873. године дело: "Православље", књига друга, у Београду. Био је тада православни свештеник у Мошорину.^[5]

Уређивао је и издавао духовни лист «Православље», који је штампао у Београду (1871–73).