Поморишац је био Банаћанин, рођен у Модошу (Јаши Томићу) 1893. године. Уметничко школовање започиње од 1905. до 1911. године у атељеу суграђанина Стевана Алексића. Године 1913 — 1914. у Минхену похађа Академију ликовних уметности. Био је стипендиста Матице српске.[2]
Мобилисан је 1914. године али се одмах предаје Русима. После рата долази у Загреб1919. године где се уписује на Академију за умјетност и умјетни обрт, код проф. Љубе Бабића и Ферда Ковачевића. Исте године прелази у Београд где се уписује у Уметничко занатску школу. У Лондон одлази 1920. где студира на Краљевској академији затим се враћа у Београд где живи од 1925. до 1935. године, када приређује прве самосталне изложбе. Често одлази из Београда на путовања у Италију, Француску и Енглеску.
Од 1919. године учествовао на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Његови радови су излагани у Лондону, Барселони, Минхену, Амстердаму, Бриселу итд.
Са Живорадом Настасијевићем у Београду1930. године оснива групу „Зограф“ која је постојала до 1940. године. Удружење квалификованих ликовних уметника у Београду формира 1926. године. Од 1940. је члан Удружења „Лада“, а 1944. године постаје члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС).
Додељена му је Сребрна медаља Удружења француских уметника.[2]
Дела му се налазе у бројним приватним колекцијама по Србији, бившој Југославији и Европи, као и у и у државној колекцији Музеја Викторије и Алберта у Лондону.[2]
Васа Поморишац је веровао да је уметност органски део друштва. Она мора бити утемељена у традиционалном стваралаштву и таква се супротставити модернизму који је стран нашем културном менталитету. Група „Зограф“ је оформљена око ове идеологије и у њој су били уметници исте или сличне оријентације - сликари Живорад Настасијевић, Здравко Секулић, Јосип Цар, Илија Коларовић, Светолик Лукић, Радмила Милојковић и архитекте Богдан Несторовић и Бранислав Којић. Модернистичка критика их је доживљавала као национални анахронизам и стога непримерене новом времену. Поморишац је нарочито истицао своју приврженост прошлости, српској и византијској, коју је добро познавао и коју је у духовном смислу уносио у своје сликарство. Често је копирао фреске из наших средњовековних цркава и манастира које је излагао у Лондону и Паризу. Био је веома популаран портретиста и у том жанру се често изражавао. У основном, његов стилски развој се кретао од умереног конструктивизма, преко неокласицизма до хладног, монохромног колоризма. Сасвим је посебна и издвојена појава у српском сликарству између два светска рата.
Први је наш сликар који је сликао на стаклу. Од његових многих дела ове врсте, које је израдио у Београду, након бомбардовања у Другом светском рату, остали су само витражи у Старом двору и у Хотелу Метропол.[6]
Аутор је новчаница, у издању Народне банке Југославије, од 100 динара, која носи датум 15. јул 1934, и од 1.000 динара, са датумом 6. септембар 1935. године, која није пуштена у промет. На обе новчанице су представљене композиције надахнуте националном историјом. Аутор је и новчанице од 1.000 динара, мушкарац и жена у народној ношњи, са мноштвом детаља и симбола, али мрачног колорита, која носи датум 1. мај 1942, у издању Српске народне банке, за време окупације.[6]