From Wikipedia, the free encyclopedia
Бранислав Д. Лазић (Ниш, 17. јун 1903 — Београд, 1966) био је српски учитељ, просветни радник, шефа кабинета бана Вардарске бановине, писац бројних кљижевних дела за децу, приповедака и моногрфија, који је своју радну каријеру окончао на скромном месту правног референта у Издавачкој кући „Нолитˮ у Београду.
Бранислав Д. Лазић | |
---|---|
Датум рођења | 17. јун 1903. |
Место рођења | Ниш, Краљевина Србија |
Датум смрти | 1966. (62/63 год.) |
Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Одликовања | Орден Светог Саве |
На Завичајном одељењу Народне библиотеке „Стеван Сремацˮ у Нишу чува се интелектуална заоставштина Бранислава Д. Лазића, захваљујући донацији његовог сина проф. др Драгана Лазића, и ћеркама Ксенији Лазић и Бојани Дељанин (који су, свесна значаја, сачували све што је Бранислав Д. Лазић написао). Већином у рукопису, његово литерарно дело је остало непознато или недовољно познато и истраживачима културне историје Ниша. С обзиром на то да се ради о књижевној заоставштини, која је у сваком случају документ духовног, културног и књижевног живота из прошлости Ниша, оправдавало је напоре да се књижевно стваралаштво Бранислава Лазића публикује, па је Народна библиотека „Стеван Сремацˮ у Нишу одбрала за објављивање збирку приповедака симболичног назива „Стари вакатˮ (старо време).
Рођен је у Нишу 17. јуна 1903. године у чиновничкој породици која је живела на крају данашње Југ-Богданове улице. Са дванаест година остао је без оца који је умро 1915. од пегавог тифуса, који је харао Нишом 1915. године у време Великог рата. Оставши без оца као ослонца, са мајком и две сестре, о којима је морао да се брине и стара, марљиво је радио и учио и завршио Гимназију у Нишу.[1]
Са осамнаест година, искористивши законске погодности по којима су и свршени гимназијалци могли да раде као учитељи, започео је да се бави просветним позивом. Осам година је са супругом, другарицом из разреда, Јулијаном, девојачко Баљић учио децу по селима Србије. Службовао је у Лозници, Седлару, Трапоњу, Тврдојевацу, Касидолу, Ратарима, Баждареву, Вишњици... да би, по тадашњој пословној политици државе, заслужио место у граду.[1]
Учитељску каријеру завршио је у Суботици, 1934. године, након што је исте године окончао студије права на тамошњем Правном факултету. Са факултетском дипломом постао је државни службеник, у државној управи у Бања Луци, и у њој био запослен годину дана.[1]
Следе нови премештаји за службом у другим крајевима Краљевине Југославије. Овога пута 1936. године са породицом се преселио у Скопље. И поред бројних обавеза на месту шефа кабинета бана Вардарске бановине, на коме је био у сталној комуникацији са политичком и интелектуалном елитом тог доба у Скопљу, жељан нових сазнања, без обзира на бројне обавезе, дипломирао је 1940. године студије књижевности на Филозофском факултету у Скопљу.[1]
На почетку Другог светског рата заједно са породицом поново се преселио, али овога пута, са напокон вратио у родни Ниш.
Опет је морао да се бори за егзистенцију породице у веома неповољним условима окупације града. Касније, у немирним временима и политичким превирањима, није могао да нађе стално запослење и заједно са породицом се селио из града у град. Поред Ниша, радио је у Ћуприји, Јагодини, Параћину, Великом Градишту, да би своју радну каријеру окончао на скромном месту правног референта у Издавачкој кући „Нолитˮ у Београду.[1]
Преминуо је у Београду 1966. године у шездесет трећој години живота. Данас од његових потомака у Нишу живи унука проф. др Марина Илић, a у Чикагу унука Биљана Веселиновић.[2]
Где год да је учио децу или пак управљао школом, испољавао је велики ентузијазам, тако да је 1931. године награђен Орденом Светог Саве. Касније, у периоду интелектуалне зрелости, он је своју педагошку делатност заокружиио објављивањем низа уџбеника за основне школе (често у коауторству са Савом Павићевићем). Била су то разна педагошка упутстава, бројни едукативни чланаци, а, пошто су му деца била велика љубав и подстицај у стваралачком смислу, и бројна литература за децу.[2]
На основу података који се наводе у његовој биографији, године проведене у Скопљу биле су му најплодоносније у каријери, а потом:
Како је залазио у зреле године, све се више мислима враћао у свој родни град који му је постао духовно уточиште и инспирација. И заиста, већина његових романа и приповедака је плод књижевног стваралаштва инспирисаног сетом, али и великом љубављу према патријархалном Нишу и његовим људима.[2]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.