Царство небеско

Царство небеско (грч. — ) или Царство Божје (грч. — ), основни је појам хришћанства и средишња тема поруке Исуса Христа. У католичкој и протестантској традицији се обично преводи као Краљевство Божје или Небеско краљевство.

У Новом завету се спомиње преко 100 пута, и то готово увек као парабола. Према Исусу, Царство небеско је у човеку,^[1] достиже се путем разумевања,^[2] постајањем налик детету^[3] и вршењем Божје воље.^[4]

Назив

Проучаваоци Библије подсећају да је грчка реч „“ превод хебрејске речи „“, која не значи царство или краљевство по територијалном принципу, већ пре означава владавину.^[5] Тако би „“ дословно значило владавина небеса.

Царство небеско

У хришћанству Царство небеско представља есхатолошку реалност; боравиште праведних и откупљених грешника; основни садржај хришћанске наде и вере.

Прво и основно обележје Царства Божијег је вечност, а друго саборност - да читав Божији народ буде окупљен око Бога.

Свети апостол Павле говори у Посланици Јеврејима: "Приступили сте гори сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме" (Јев 12,22-24), описујући приступање, тј. јединство земаљске Цркве, као предукус Царства Божијег, са небеском Црквом (Царство Божије), дајући и садржајни опис Царства, у коме се налазе, поред осталих, и "духови савршених праведника", тј. светитељи Божији. У Псалмима стоји: "Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свога, Сионе" (Пс 147,12), или пророка Јеремије у позиву Израиљу: "Умиј лице своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио" (Јер 4,14); исто говоре и речи Христове: "Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте" (Мт 23,37-38) - овде се, наравно, не мисли само на становништво Јерусалима, већ на сав јудејски и израиљски народ.