употреба атомског оружја САД против Јапана при крају Другог светског рата From Wikipedia, the free encyclopedia
Атомско бомбардовање јапанских градова Хирошиме и Нагасакија догодило се 6 и 9. августа1945. Бомбардовање је изведено по одлуци председника Харија Трумана. Наређење су извршили амерички бомбардери. То је било први пут у историји да је нуклеарно оружје употребљено у рату. Сам чин и данас је контроверзан, иако је њиме завршен Други светски рат.
Након капитулације Немачке и Италије, Јапан је остао једина држава осовине која је наставила да се бори у Другом светском рату, без намере да се преда, иако је готово 60% великих градова Јапана било уништено. У јуну 1945. амерички Прелазни Комитет је предложио употребу атомског оружја против јапанске војне индустрије одмах након усавршавања. Уз то, при освајању јапанског острва Окинаве је погинуло око 12.500 војника, а на подручју Тихог океана више од 70.000, што је све више узнемиравало америчку јавност која није знала колико дуго ће још рат трајати и колики би били губици уколико би САД одлучиле да изведу инвазију на Јапан. 16. јула 1945. по први пут је успешно испробана атомска бомба у пустињи Нови Мексико. САД су предложиле јапанској влади капитулацију, на шта она није пристала, па је председник Труман наредио употребу атомске бомбе и препустио генералу Карлу Спацу да сам изабере циљеве. Иако су неки званичници наговарали Трумана да баци атомску бомбу на неко ненасељено подручје, како би показао Јапанцима колико је смртоносно то ново оружје, други су од њега тражили да бомба буде бачена без упозорења на неки град.
Хирошима је био један од малобројних градова који су остали поштеђени бомбардовања конвенционалним оружјем. Но, били су предложени и други циљеви; Кјото, Јокохама, Нигата па чак и царска палата у Токију. Хирошима, која је тада бројала 255.000 становника, је била главни штаб генерала Хата Шунрокуа који је био задужен за одбрану јужног дела државе, но већина становништва су били цивили. 31. јула САД су припремиле уранијумску бомбу названу Мали дечак, тешку 4 тоне и дугу 3 метра. Са малог западнопацифичког острва Тиниану 6. августа1945, у 2.45 ујутро, у пратњи још два бомбардера Б-29 који су били опремљени уређајима за осматрање, фото-апаратима и камерама, полетео је бомбардер назван Енола Геј, којим је пилотирао Пол Тибетс млађи. Уместо уобичајеног терета конвенционалних бомби и оружја, у свом спремишту носио је само само једну бомбу од 4090 килограма. Одредиште ових авиона била је Хирошима удаљена шест сати лета.
У 7 сати по локалном времену јапански радари су открили три авиона и покренули узбуну, али су је онда прекинули јер су мислили да авион лети тако високо јер је само извиђачка летелица. При висини од 9.450 m Енола Геј у 8 часова и 15 минута избацила атомску бомбу која је детонирала на висини од 580 m. У једном тренутку је погинуло 140.000 људи (од радијације још више), температура на тлу у близини средишта експлозије досезала је и до 5000°C. Снажни ударни талас ветра, брзине 800km/h, и пламене олује уништили су готово све унутар 13km². Експлозија је узроковала и врели печуркасти облак прашине и крхотина висок 15.250 m. Посада авиона ни сама није знала колике ће бити последице експлозије, а дим у облику печурке видео се и при удаљености од 560 .
Влада и војни званичници Јапана нису првобитно знали шта се догодило. Касније су, након упозорења САД, покренули дебату и били спремни на капитулацију, али под одређеним условима. На то су САД 9. августа избациле другу атомску бомбу, овог пута на град Нагасаки. Првобитни циљ је требало да буде град Кокура, али је одлучено да због лошег времена нова мета буде Нагасаки. У 11 часова и 2 минута бачена је бомба названа "Дебели човек" из бомбардера Бокс Кар, а главни циљ је био Мицубиши концерн, али га је промашила за више од 2 . Но, ипак је уништила пола града. Бомба је детонирала на висини од 470 m и убила 22.000 људи, а још 39.000 је погинуло од последица радијације.
Суочен са совјетском инвазијом Манџурије и очекиваним совјетским и америчким искрцавањем на матичним острвима, као да би спречио и потенцијалну трећу експлозију, Јапан се одлучио за безусловну капитулацију чиме је и завршен Други светски рат. Процењује се да је од експлозије и ударног таласа погинуло најмање 78.000 људи. Црне кишне капи које су касније падале и носиле радијацију, однеле су још живота. Према проценама Јапана из 1968, 250.000 становника Хирошиме умрло је одмах након експлозије или у року од пет година од болести узрокованих радијацијом. Многи од преживелих су касније умирали или још умиру од последица бомбардовања, као што су рак и леукемија, тако да нико са сигурношћу не зна колико је жртава однело бацање атомске бомбе.
За
Поборници одлуке о коришћењу атомске бомбе тврде да би дошло до огромних жртава са обе стране да је уместо напада атомским оружјем извршена инвазија на Јапан.[1]
Амерички службени став гласи да је до атомског бомбардовања морало доћи јер би инвазија на Јапан узела превелике жртве.
Они који оправдавају атомске нападе такође подсећају на наредбу издату од јапанског министарства одбране 1. августа1944. године, у којој се прети стрељањем преко 100.000 заробљених савезничких војника у случају америчке инвазије јапанских острва.[2]
Неки историчари тврде да су САД хтеле брз завршетак рата да би на тај начин избегле совјетски продор на исток.
Против
Неки критичари такође тврде да није било ни војно-стратешких разлога за употребу атомских бомби. Велика бомбардовања и разарања јапанских градова су већ била уништила њихову војну индустрију и прехрамбену производњу до те мере да су били у критичном стању. На то се мора додати совјетско проглашење рата Јапану; питање није било да ли су Јапанци спремни на наставак ратовања - они више нису могли да ратују због недостатака оружја и прехране.
Критичари атомског бомбардовања тврде да је Јапан покушавао да почне преговоре о капитулацији, али да су их Американци игнорисали. Уместо тога, употребили су атомско наоружање највише да би застрашили будуће непријатеље, Совјетски Савез. Такође се процењује да САД нису хтеле да велики новац уложен у пројекат Менхетн оду у неповрат без употребе новог оружја.
Један од критичара употребе атомског наоружања био је и Алберт Ајнштајн. Он је раније, у страху да би нацисти могли да направе атомску бомбу, заједно са другим истакнутим физичарима потписао писмо у којем се захтева од председника Рузвелта да усаврши атомско наоружање. Када је касније видео пустош и разарање на месту атомских бомбардовања, предомислио се. Амерички војни генерали Даглас Макартур и Двајт Д. Ајзенхауер су такође били критичари употребе атомског оружја.
Једини примерак овог наређења је након рата пронашао британски ратни заробљеник Џек Едвардс, у рушевинама логора Кинкасеки.
Allen, Louis (1969). „The Nuclear Raids”. Ур.: Hart, Basil Liddell. History of the Second World War. Volume 6. London: Purnell. стр.2566—2576. OCLC2466051.
Appleman, Roy E.; Burns, James M.; Gugeler, Russell A.; Stevens, John (1948). Okinawa: The Last Battle. The United States Army in World War II: The War in the Pacific. Washington, D.C.: United States Army Center of Military History. OCLC226537810. Архивирано из оригинала 26. 09. 2009. г. Приступљено 12. 10. 2019.
Asada, Sadao (1996). „The Shock of the Atomic Bomb and Japan's Decision to Surrender: A Reconsideration”. Ур.: Maddox, Robert James. Hiroshima in History. Columbia, Missouri: University of Missouri Press. стр.24—58. ISBN978-0-8262-1962-6. OCLC720831424.
Bix, Herbert (1996). „Japan's Delayed Surrender: A Reinterpretation”. Ур.: Hogan, Michael J. Hiroshima in History and Memory. New York: Cambridge University Press. стр.80—115. ISBN978-0-521-56682-7.
Bodden, Valerie (2007). The Bombing of Hiroshima & Nagasaki. Mankato, Minnesota: The Creative Company. ISBN978-1-58341-545-0.
Brooks, Risa; Stanley, Elizabeth A. (2007). Creating Military Power: the Sources of Military Effectiveness. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN978-0-8047-5399-9.
Bungei, Shunjū Senshi Kenkyūkai (1981). The Day Man Lost: Hiroshima. Tokyo: Kodansha International. ISBN978-0-87011-471-7.
Campbell, Richard H. (2005). The Silverplate Bombers: A History and Registry of the Enola Gay and Other B-29s Configured to Carry Atomic Bombs. Jefferson, North Carolina: McFarland & Company. ISBN978-0-7864-2139-8. OCLC58554961.
Coox, Alvin D. (1969). „Japan at the End of Her Tether”. Ур.: Hart, Basil Liddell. History of the Second World War. Volume 6. London: Purnell. стр.2536—2544. OCLC2466051.
Coox, Alvin D. (1994). „Air War Against Japan”. Ур.: Cooling, B. Franklin. Case Studies in the Achievement of Air Superiority. Washington, D.C.: Center for Air Force History. стр.383—452. ISBN978-0-912799-63-6. OCLC842361345. Приступљено 2. 3. 2014.
Coster-Mullen, John (2012). Atom Bombs: The Top Secret Inside Story of Little Boy and Fat Man. Waukesha, Wisconsin: J. Coster-Mullen. OCLC298514167.
Craven, Wesley; Cate, James, ур. (1953). The Pacific: Matterhorn to Nagasaki. The Army Air Forces in World War II. Chicago: The University of Chicago Press. OCLC256469807. Приступљено 2. 3. 2014.
Dower, John W. (1996). „The Bombed”. Ур.: Hogan, Michael J. Hiroshima in History and Memory. New York: Cambridge University Press. стр.116—142. ISBN978-0-521-56682-7. OCLC466874831.
Glasstone, Samuel; Dolan, Philip J., ур. (1977). The Effects of Nuclear Weapons. Washington, D.C.: United States Department of Defense and the Energy Research and Development Administration. OCLC4016678. Приступљено 5. 12. 2016.
Grunden, Walter E. (1998). „Hungnam and the Japanese atomic bomb: Recent Historiography of a Postwar Myth”. Intelligence and National Security. 13 (2): 32—60. ISSN0268-4527. doi:10.1080/02684529808432475.
Hein, Laura; Selden, Mark, ур. (1997). Living with the Bomb: American and Japanese Cultural Conflicts in the Nuclear Age. New York: M.E. Sharpe. ISBN978-1-56324-967-9.
Hewlett, Richard G.; Anderson, Oscar E. (1962). The New World, 1939–1946(PDF). A History of the United States Atomic Energy Commission. University Park: Pennsylvania State University Press. OCLC493738019. Приступљено 26. 3. 2013.
Hiroshima Peace Culture Foundation (2003). Eyewitness Testimonies: Appeals from the A-Bomb Survivors (3rd изд.). Hiroshima: Hiroshima Peace Culture Foundation. OCLC853288543.
Hixson, Walter L. (2002). The American Experience in World War II: The Atomic Bomb in History and Memory. New York: Routledge. ISBN978-0-415-94035-1. OCLC59464269.
Hoddeson, Lillian; Henriksen, Paul W.; Meade, Roger A.; Westfall, Catherine L. (1993). Critical Assembly: A Technical History of Los Alamos During the Oppenheimer Years, 1943–1945. New York: Cambridge University Press. ISBN978-0-521-44132-2. OCLC26764320.
Hubbell, Harry; Cheka, Joseph; Jones, Throyce (1969). The Epicenters of the Atomic Bombs. Reevaluation of All Available Physical Data With Recommended Values. Hiroshima: Atomic Bomb Casualty Commission. OCLC404745043.
Ishikawa, Eisei; Swain, David L. (1981). Hiroshima and Nagasaki: The Physical, Medical, and Social Effects of the Atomic Bombings. New York: Basic Books. ISBN978-0-465-02985-3. OCLC715904227.
Johnston, Barbara Rose (2008). The Consequential Damages of Nuclear War: The Rongelap Report. Walnutt Creek: Left Coast Press. ISBN978-1-59874-346-3.
Jones, Vincent (1985). Manhattan: The Army and the Atomic Bomb. The United States Army in World War II: Special Studies. Washington, D.C.: United States Army Center of Military History. OCLC10913875.
Jowett, Philip S.; Andrew, Stephen (2002). The Japanese Army 1931–45: 2 1942–45. Oxford: Osprey Publishing. ISBN978-1-84176-354-5. OCLC59395824.
Kelly, Jason M. (2012). „Why Did Henry Stimson Spare Kyoto from the Bomb?: Confusion in Postwar Historiography”. Journal of American-East Asian Relations. 19 (2): 183—203. ISSN1058-3947. doi:10.1163/18765610-01902004.
Kido, Kōichi; Yoshitake, Oka (1966). 木戶幸一日記 [Kido Kōichi Diary] (на језику: Japanese). Tōkyō: Tōkyō Daigaku Shuppankai. ISBN978-4-13-030012-4. OCLC959675458.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Knebel, Fletcher; Bailey, Charles W. (1960). No High Ground. New York: Harper and Row. OCLC1212857.
Krimsky, Sheldon; Shorett, Peter (2005). Rights and Liberties in the Biotech Age: Why We Need a Genetic Bill of Rights. Lantham: Rowman & Littlefield. ISBN978-0-7425-4341-6.
Lewis, Robert A.; Tolzer, Eliot (август 1957). „How We Dropped the A-Bomb”. Popular Science. стр.71—75, 209—210. ISSN0161-7370.
Long, Gavin (1963). The Final Campaigns. Australia in the War of 1939–1945. Series 1 – Army. Volume 7. Canberra: Australian War Memorial. OCLC1297619. Архивирано из оригинала(PDF) 25. 5. 2009. г. Приступљено 31. 10. 2011.
McNelly, Theodore H. (2000). „The Decision to Drop the Atomic Bomb”. Ур.: Jacob Neufeld. Pearl to V-J Day: World War II in the Pacific. New York: Diane Publishing Co. стр.131—170. ISBN978-1-4379-1286-9.
Moore, Mike (July—August 1995). „Troublesome Imagery”. Bulletin of the Atomic Scientists. 54 (4): 73—74. ISSN0096-3402. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Orr, James J. (2008). „Review of Hiroshima in History: The Myths of Revisionism and The End of the Pacific War”. Journal of Japanese Studies. 34 (2): 521—528. ISSN0095-6848. JSTOR27756604. doi:10.1353/jjs.0.0036.
Peterson, Leif E.; Abrahamson, Seymour, ур. (1998). Effects of Ionizing Radiation: Atomic Bomb Survivors and Their Children. Washington, D.C.: Joseph Henry Press. OCLC937289722.
Scoenberger, Walter (1969). Decision of Destiny. Athens: Ohio University Press. OCLC959500725.
Selden, Kyoko Iriye; Selden, Mark (1990). The Atomic Bomb: Voices from Hiroshima and Nagasaki. Armonk, New York: M.E. Sharpe. ISBN978-0-87332-773-2. OCLC20057103.
Sklar, Morty, ур. (1984). Nuke-rebuke: Writers & Artists Against Nuclear Energy & Weapons. Iowa City, Iowa: The Spirit That Moves Us Press. ISBN978-0-930370-16-9. OCLC10072916.
Slavinskiĭ, Boris Nikolaevich (2004). The Japanese-Soviet Neutrality Pact: A Diplomatic History, 1941–1945. Nissan Institute/Routledge Japanese Studies Series. London; New York: RoutledgeCurzon. ISBN978-0-415-32292-8.
Sweeney, Charles; Antonucci, James A.; Antonucci, Marion K. (1997). War's End: An Eyewitness Account of America's Last Atomic Mission. New York: Quill Publishing. ISBN978-0-380-78874-3.
Tanaka, Yuki; Young, Marilyn B. (2009). Bombing Civilians: A Twentieth Century History. New York: New Press. ISBN978-1-59558-547-9. OCLC624416971.
Williams, M. H. (1960). Chronology, 1941–1945. Washington, D.C.: Office of the Chief of Military History, Department of the Army. OCLC1358166.
Yamada, Michiko; Izumi, Shizue (2002). „Psychiatric Sequelae in Atomic Bomb Survivors in Hiroshima and Nagasaki Two Decades After the Explosions”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 37 (9): 409—415. ISSN0933-7954. PMID12242616. doi:10.1007/s00127-002-0572-5.
Zaloga, Steven J.; Noon, Steve (2010). Defense of Japan 1945. Fortress. Oxford: Osprey Publishing. ISBN978-1-84603-687-3. OCLC503042143.
The Committee for the Compilation of Materials on Damage Caused by the Atomic Bombs in Hiroshima and Nagasaki (1981). Hiroshima and Nagasaki: The Physical, Medical, and Social Effects of the Atomic Bombings. New York: Basic Books. ISBN978-0-465-02985-3.
Gosling, Francis George (1994). The Manhattan Project: Making the Atomic Bomb. Washington, D.C.: United States Department of Energy, History Division. OCLC637052193.
Krauss, Robert; Krauss, Amelia (2005). The 509th Remembered: A History of the 509th Composite Group as Told by the Veterans Themselves. Buchanan, Michigan: 509th Press. ISBN978-0-923568-66-5. OCLC59148135.
Merton, Thomas (1962). Original Child Bomb: Points for Meditation to be Scratched on the Walls of a Cave. New York: New Directions. OCLC4527778.
Murakami, Chikayasu (2007). Hiroshima no shiroi sora (The White Sky in Hiroshima). Tokyo: Bungeisha. ISBN978-4-286-03708-0.
Ogura, Toyofumi (2001). Letters from the End of the World: A Firsthand Account of the Bombing of Hiroshima. Tokyo: Kodansha International. ISBN978-4-7700-2776-4.
Warren, Stafford L. (1966). „Manhattan Project”. Ур.: Ahnfeldt, Arnold Lorentz. Radiology in World War II. Washington, D.C.: Office of the Surgeon General, Department of the Army. стр.831—922. OCLC630225.