Аргонаути

У грчкој митологији, Аргонаути су група хероја која је, у годинама пре Тројанског рата, пратила Јасона у Колхиду у потрази за златним руном.^[1][2] Путовали су бродом Арго,^[1] па њихово име у ствари значи „морнари са Арга“. Понекад их зову и Минијци, по преисторијском племену из кога је потицала већина Аргонаута.

Окупљање Аргонаута, атички црвенофигурални кратер, 460–450. п. н. е., Лувр (Г 341)

Арго, слика Лоренца Косте

Брод је назван по свом градитељу, Аргу, сину Фриксовом.

Прича

После смрти краља Кретеја, Еољанин Пелија је преотео трон свом полубрату Есону и постао краљ Јолка у Тесалији (у близини данашњег града Волоса). Због овог незаконитог акта, пророчиште га је упозорило да ће потомак Еолов тражити освету. Пелија је побио све познате Еолове потомке које је могао наћи, али је сачувао живот Есону после велике молбе своје мајке Тире. Пелија га је држао у затвору и присиљавао да се одрекне свог наслеђа. Касније је Есон оженио Полимелом, која му је родила сина Диомеда. Пелија је одмах желео да убије дете, али је Полимела наговорила своје рођаке да кукају над њим, као да је умро на рођењу. Организовала је лажну сахрану а дете прокријумчарила на планину Пелион, где га је одгајао кентаур Хирон, који је дечаку дао име Јасон. Када је Јасон напунио 20 година, отишао је да се посаветује с пророчиштем које му је наредило да се обуче као Магнезијац, да се огрне леопардовом кожом и да носи два копља. Затим треба да оде на јолшки двор. Јасон је урадио како му је речено. Нова пророчица је упозорила Пелију да се чува човека с једном сандалом. Једног дана Пелија је подносио свечану жртву Посејдону, којој су присуствовали неки околни краљеви. У гомили народа стајао је високи младић у леопардовој кожи са само једном сандалом. Пелија је у њему препознао свог братанца. Јасон је изгубио једну сандалу док је прелазио блатњаву воду реке Анаврос. Помогао је једној старици коју је пренео преко реке. Ова жена је у ствари била прерушена Хера, која је желела да казни јер јој није прилагао прописане жртве. Када је Пелија срео Јасона, није га могао убити на јавном месту, јер су били присутни многи истакнути краљеви из еоловске породице. Уместо тога, пришао је младићу и упитао га: „Шта би урадио када би пророчиште објавило да један од твојих грађана жели да те убије?“. Јасон је одговорио да би га послао да донесе златно руно, не знајући да му је Хера ставила ове речи у уста. Јасон је касније сазнао да је Пелију прогонио Фриксов дух, који је побегао из Орхомена јашући на светом овну да би избегао жртвовање, и дошао на Колхиду где му је, после смрти, забрањена прописна сахрана. Према пророчишту, Јолк неће напредовати док се Фриксов дух не врати назад на броду заједно с златним руном. Руно је сада било обешено о дрво у гају колхидског Ареса, а дању и ноћу га је чувао змај који никада није спавао. Пелија се заклео Зевсом да ће се одрећи престола по Јасоновом повратку, јер је очекивао да ће се Јасонов покушај крађе златног руна завршити његовом смрћу. Хера је међутим помагала Јасону за време овог опасног путовања.

Јасону су се придружили неки од највећих хероја античке Грчке. Број Аргонаута се мењао, али је био између 40 и 55; традиционалне верзије приче говоре о 50 Аргонаута.

Неки сматрају да је легенда о златном руну заснована на обичају племена са Црног мора да поставе јагњеће руно на дно потока да би се у њега хватали груменчићи злата који су се спирали у потоку. Овај обичај је још постојао у древним временима у подручју Сванети у Грузији.

Не постоји дефинитивна листа Аргонаута. Х. Ј. Роуз објашњава да је то због тога што је „Аргонаутски предак био додатак чак и поноснијим педигрејима”.^[3] Следећи списак је сакупљен из неколико листа датих у античким изворима.^[4][5][6][7]

1. Акаст
2. Еталид
3. Амфион
4. Аскалаф
5. Аталанта
6. Аутолик
7. Бут
8. Кајајс
9. Кант
10. Кастор
11. Ехион
12. Еуфем
13. Еурјал
14. Херакле
15. Хила
16. Ида
17. Идмон
18. Јолај
19. Јасон
20. Лаерт
21. Линкеј
22. Мелеагар
23. Ојлеј
24. Орфеј
25. Пелеј
26. Фиолоктет
27. Пеја (Аргонаут)
28. Полидеук
29. Полифем
30. Пориклимен
31. Теламон
32. Тезеј (мада неки тврде да је он у то време још био у Подземном свету)
33. Тифис
34. Зет

Путовање

Арго, рад Константиноса Воланакиса (1837–1907).

Јасон је, заједно са осталих 49 чланова посаде, отпловио је из Иолка ка Колхиди да донесу златно руно.

Жене Лимноса

Аргонаути су се прво зауставили на Лимносу, где су сазнали да су сви мушкарци били убијени. Разлог за то је био што током неколико година жене нису поштовале и приносиле понуде Афродити, те их је она у свом гневу посећива са гнусним задахом. Стога су њихови супружници заробили жене из суседне земље Тракије и спавали с њима. Обесчашћене, све лимноске жене, осим Хипсипиле, биле су подстакнуте истом богињом на заверу да убију своје очеве и мужеве. Оне су затим свргле краља Тоанта који је требало да умре заједно са свим другим мушкарцима племена, али га је тајно поштедела његова кћер Хипсипила. Она је ставила Тоанта на брод који је олуја однела на острво Таурика.

Види још

• Јасон за више детаља о потрази ѕа Златним руном
• Легенда о Аргонаутима

Референце

1. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 66. ISBN 86-331-2075-5.
2. „BBC - History - Ancient History in depth: Jason and the Golden Fleece”. bbc.co.uk.
3. Rose (1959). A Handbook of Greek Mythology. New York: Dutton. стр. 198.
4. Apollonius Rhodius, Argonautica, 1. 23 - 228
5. Pseudo-Apollodorus, Bibliotheca 1. 9. 16
6. Hyginus, Fabulae, 14
7. John Lempière, Argonautae

Литература

• Bacon, J. R. (1925). The Voyage of the Argonauts. London: Methuen..
• Cannella, Francesca (2015). „″The Heroes of the Fabulous History and the Inventions Ennobled by Them″: The Myth of the Argonauts between Visual Sources and Literary inventio”. Music in Art: International Journal for Music Iconography. 40 (1–2): 191—202. ISSN 1522-7464.
• Dimitris Michalopoulos and Antonis Milanos, The Evolution of the Hellenic Mercantile Marine through the Ages, The Piraeus: Institute of Hellenic Maritime History). 2014.  9786188059900.
• Apollodorus, The Library with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921.  0-674-99135-4.. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
• Apollonius Rhodius, Argonautica translated by Robert Cooper Seaton (1853–1915), R. C. Loeb Classical Library Volume 001. London, William Heinemann Ltd, 1912. Online version at the Topos Text Project.
• Apollonius Rhodius, Argonautica. George W. Mooney. London. Longmans, Green. 1912. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Diodorus Siculus, The Library of History translated by Charles Henry Oldfather. Twelve volumes. Loeb Classical Library. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press; London: William Heinemann, Ltd. 1989. Vol. 3. Books 4.59–58. Online version at Bill Thayer's Web Site
• Diodorus Siculus, Bibliotheca Historica. Vol 1–2. Immanel Bekker. Ludwig Dindorf. Friedrich Vogel. in aedibus B. G. Teubneri. Leipzig. 1888–1890. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Euripides, The Plays of Euripides, translated by E. P. Coleridge. Volume II. London. George Bell and Sons. 1891. Online version at the Perseus Digital Library.
• Euripides, Euripidis Fabulae. vol. 3. Gilbert Murray. Oxford. Clarendon Press, Oxford. 1913. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Gaius Julius Hyginus, Fabulae from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
• Gaius Valerius Flaccus, Argonautica translated by Mozley, J H. Loeb Classical Library Volume 286. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1928. Online version at theio.com.
• Gaius Valerius Flaccus, Argonauticon. Otto Kramer. Leipzig. Teubner. 1913. Latin text available at the Perseus Digital Library.
• Graves, Robert, The Greek Myths: The Complete and Definitive Edition. Penguin Books Limited. 2017.  978-0-241-98338-6.
• Ken Inglis, This is the ABC: The Australian Broadcasting Commission 1932–1983, 2006
• Pausanias, Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918.  0-674-99328-4.. Online version at the Perseus Digital Library
• Pausanias, Graeciae Descriptio. 3 vols. Leipzig, Teubner. 1903. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Pliny the Elder, The Natural History. John Bostock, M.D., F.R.S. H.T. Riley, Esq., B.A. London. Taylor and Francis, Red Lion Court, Fleet Street. 1855. Online version at the Perseus Digital Library.
• Pliny the Elder, Naturalis Historia. Karl Friedrich Theodor Mayhoff. Lipsiae. Teubner. 1906. Latin text available at the Perseus Digital Library.
• Sextus Propertius, Elegies from Charm. Vincent Katz. trans. Los Angeles. Sun & Moon Press. 1995. Online version at the Perseus Digital Library. Latin text available at the same website.
• Stephanus of Byzantium, Stephani Byzantii Ethnicorum quae supersunt, edited by August Meineike (1790–1870), published 1849. A few entries from this important ancient handbook of place names have been translated by Brady Kiesling. Online version at the Topos Text Project.
• Strabo, The Geography of Strabo. Edition by H.L. Jones. Cambridge, Mass.: Harvard University Press; London: William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
• Strabo, Geographica edited by A. Meineke. Leipzig: Teubner. 1877. Greek text available at the Perseus Digital Library.
• Massey, Gerald. Ancient Egypt – Light Of The World, Volume 2. Jazzybee Verlag. стр. 30. ISBN 978-3-8496-7820-3.
• Tzetzes, John (2015). Allegories of the Iliad. translated by Goldwyn, Adam J. and Kokkini, Dimitra. Dumbarton Oaks Medieval Library, Harvard University Press. ISBN 978-0-674-96785-4.
• Eastlick, P. „Argo Navis”. Архивирано из оригинала 2021-04-30. г. Приступљено 2014-09-27.
• Barentine, John (2015). A History of Obsolete, Extinct, or Forgotten Star Lore. Springer. стр. 72—73. ISBN 978-3-319-22795-5 — преко Google Books.
• Toomer, G.J. (1984). Ptolemy's Almagest (PDF). Duckworth & Co. Ltd. стр. 403. ISBN 0715615882. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г.
• Brown, Robert Jr. (1885). The Phainomena, or the Heavenly Display of Aratos, done into English Verse. Oxford University: Longmans, Green. стр. 40.
• de Lacaille, Nicolas-Louis (1763). Coelum Australe Stelliferum.
• Herschel, John F. W. (1844). „Further remarks on the revision of the constellations”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 6 (5): 60. Bibcode:1844MNRAS...6...60H. doi:10.1093/mnras/6.5.60.
• Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R.
• del Porte, E. (1930). Delimitation scientifique des constellations (tables et cartes). Cambridge University Press. Bibcode:1930dsct.book.....D.
• Wagman, M. (2003). Lost Stars: Lost, missing, and troublesome stars from the catalogues of Johannes Bayer, Nicholas-Louis de Lacaille, John Flamsteed, and sundry others. McDonald & Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-78-6.
• Ley, Willy (децембар 1963). „The Names of the Constellations”. For Your Information. Galaxy Science Fiction. стр. 90—99.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Star Tales – Argo Navis
• Warburg Institute Iconographic Database – Argo (Navis) (medieval and early modern images of Argo Navis)